Da nije lako odrastati kao mlađi brat najboljeg tenisera sveta, posebno ako delite iste ambicije, na svojoj koži osetio je Marko Đoković. Želja za uspehom u belom sportu javila mu se jako rano, pa kada mu je otac Srđan Đoković postavio izbor - studiranje ili igranje tenisa - bez razmišljanja je odabrao sport.
Odselio se u Valensiju i započeo život van roditeljskog doma što mu je bilo vredno iskustvo, ali samo u početku lako. Koliko je teško baviti se profesionalnim sportom i kakva to odricanja zahteva, on je iskreno ispričao a onda se i dotakao najtežeg trenutka u životu.
"Posvećujući sebe tenisu, kao i bilo kom drugom sportu, iziskuje mnogo žrtvovanja. Morate da odustanete od mnogih stvari kako biste se fokusirali na ono što se dešava na terenu. Oni koji mogu da treniraju u svojim rodnim krajevima su prilično srećni, ali drugi, poput mene, moraju da napuste porodice i prijatelje vrlo rano, kako bi proveli živote putujući sami s jednog mesta na drugo, po čitavoj planeti. To je, bez ikakve sumnje, negativna strana. Ali, sa one druge, upoznate mnoge divne lokacije i mnoge divne ljude", rekao je Marko za španski"El Mundo" i istakao koliko mu je bilo teško da sledi primer svog uspešnog brata.
"Patio sam mnogo jer sam svu svoju sreću ugradio u san o ostvarivanju uspeha na terenu, a oni nisu dolazili. Da stvari budu još gore, imao sam pored sebe osobu koja to jeste ostvarila, mog brata Novaka, a ja sam bio opsednut ostvarivanjem istih tih stvari. Ipak, rezultati nisu dolazili i ja sam bio nesrećniji svakog dana sve više i više. Moglo bi se čak reći da sam gubio svoj život. Nisam mogao da izdržim to više. Bio sam u vrlo lošem stanju, a nisam dozvoljavao sebi da to i ispoljim, jer nisam želeo da drugi misle da sam tako slab. To je, nažalost, veoma uobičajeno. Mnogi ljudi koji pate emotivno to i kriju jer se stide toga", rekao je Marko koji već godinama živi u Marbelji gde radi sa Pepeom Imazom u Pente Romano teniskoj akademiji.
Izvor: Lepa&Srećna