Ko je Zorana Arunović koja je osvojila zlato na Olimpijadi? U srcu “brđanka", a pištolja se latila zbog sestre

Beograd je grad u kojem ste rođeni i odrasli. Ipak, koji kutak ovog grada doživljavate kao najbliži srcu?

Banovo brdo! Ono je centar mog univerzuma, zajedno sa Vidikovcem, Skojevskim naseljem i nezaobilaznim Košutnjakom. Sestra Jelena i ja smo smo odrasle na Vidikovcu, a kasnije smo se preselile na Petlovo brdo.

Kada nisam bila kod kuće ili u vrtiću, moj drugi dom je bio DIF, gde je tata radio. Ja bih sedela i čekala njega da završi sa predavanjima kako bi me vodio u Košutnjak, gde smo se šetali, igrali i skupljali žireve. Obzirom da je on bio strastveni trkač, počela sam i ja da pomalo trčim s njim tom nestvarnom park-šumom. Taj deo mog detinjstva je zaista bio bezbrižan i ostao mi je u divnom sećanju. Pored DIF-a i Košutnjaka, delić tih uspomena činila je i Ada Ciganlija, mesto gde sam prvi put propisno izgorela na Suncu! (smeh)

Jednostavno, priroda i zelenilo me čine srećnom, a Banovo brdo ih ima na pretek.

Kako je došlo do toga da se latite oružja?

Ukratko, zbog sestre Jelene. Poduže, nakon što nam je preminuo otac nisam znala šta ću sa sobom, pa sam počela da sledim Jelenu. Ona je već uveliko trenirala steljaštvo i sve svoje vreme je provodila ili u školi ili u streljani. Jednom je, tako, povela i mene na trening.

Kako to obično biva, svako novo okruženje i društvo bude vam izuzetno primamljivo, a pogotovo za 13-godišnju Zoranu. Tom prilikom njen trener me je upitao da li želim da se okušam i pucam, što sam oberučke prihvatila. Taj 1. novembar 2001. je bio moj prvi trening.

Inače, prvenstveno sam išla zbog društva, koje je bilo dve-tri godine starije od mene, a ne zbog pucanja, Razlika u godinama mi nije smetala, štaviše prijala mi je. Verovali ili ne, samo zbog toga sam se zadržala u streljaštvu prve dve godine, da bih potom ušla u juniorsku reprezentaciju i doživela svoje prvo takmičenje.

Kada su došli prvi rezultatI?

To su bile Olimpijske juniorske nade u Slovačkoj, u Njitri. Ako me sećanja ne vara, tu sam se i okitila medaljom. To me je odmah osokolilo da nastavim sa treningom. Već 2004. godine bila sam deo juniorske ekipe za Evropsko prvenstvo, gde smo uzeli prvu ekipnu medalju. To je ujedno bio moj prvi dodir sa vrhunskim juniorskim steljaštvom.

Ostvareni rezultat me je naveo da razmišljam o ovom sportu kao eventualnom pozivu. Međutim, konačna odluka je o tome je pala 2006. godine, kada sam postala juniorska evropska prvakinja u vazdušnom pištolju i svetska prvakinja u malom kalibru. Tada mi je bilo jasno da je streljaštvo nešto u čemu želim da budem najbolja na svetu.

Dakle, trebalo mi je 4-5 godina shvatim da je to moj životni poziv.

Za sve to vreme vaš napredak je pomno praćen?

Naš sport je vrlo egzaktan. Vi kroz rezultate postignute na treningu možete da vidite na čemu ste. Naravno, nije samo rezultat merodavan, već ima i drugih parametara. Na primer, po broju dalekih hitaca ili onih koji nisu pogodili metu. U mom slučaju, uz redovnije treninge i ličnu posvećenost, vremenom svi ti parametri bili sve bolji i bolji.

Kako izgleda oblikovanje jednog strelca?

Verujem da je to više pitanje za trenera, ali mogu dati svoje mišljenje. Mislim da u nekom trenutku postoje pokazatelji koji jasno govore da li strelac može da bude dobar u budućnosti, tj. da ne bude suv prosek. Čim to pokaže, onda sleduju drugačije koncipirani treninzi, koji osnažuju postojeće umeće. Rekla bih da je to pravi način da se stvori šampion.

Kako je izgledalo penjati uz stepenice uspeha?

Jednom rečju, zastrašujuće! (smeh) Jasno se sećam prvog velikog takmičenja. Kada je kucnuo čas da se spremim, obuzela me je panika da li ću sve poneti. Nakon šizenja, poručila sam sebi: "Spakovala si pištolj, opremu za pucanje i donji veš. Sve ostalo možeš da opereš ili kupiš!" (smeh)

Kada su mi saopštili da ću učestvovati na Olimpijskim nadama, bila sam van sebe. Niko nije bio uzbuđeniji od mene. Zašto? Celo moje detinjstvo je bilo obeleženo Jeleninim odlascima na međunarodna takmičenja, a sada je najzad došao red na mene.

Kada je došla prva medalja i potvrda da sve to što radim ima smisla, to je bila prava satisfakcija.

Sestra Jelena je danas vaš trener.

Isprva, sestra nije bila moj trener, već je tu bila više u ulozi savetodavca. Tada mi je jedini cilj bio da budem dovoljno dobra da imam trening u isto vreme kada i ona. Otkad znam za sebe, ona je posvećena treningu, a zatim i trenerskom poslu. Iskreno verujem da je ona preodređena da bude trener, dok je kod mene obrnuta situacija.

Imali ste priliku da pucate uz veliku Jasnu Šekarić. Kako pamtite to iskustvo?

Da, kristalno se sećam dana kada nas je Jasna Šekarić počastvovala svojim prisustvom. Zanimljivo je da je od 12 mesta u streljani ona baš izabrala da stane pored mene. Ja sam 90% tog treninga provela spremajući se da pucam. Znate li zašto? Bilo me je sramota da će jedna Jasna Šekarić možda videti kako pogađam "belo".

Sa druge strane, bila sam svesna da će ta žena mene zapamtiti. Zato što sam ja tu došla sa namerom da budem zapamćena. Inače, ona se toga ne seća, ali više nego dovoljno je što se ja toga sećam! (smeh)

Na šta je ličio prelazak najbolje juniorke u seniore?

U najmanju ruku, mučno! (smeh) Sve tatine kolege sa DIF-a su mi govorile isto: "Nemoj da se potresaš i nemoj da očekuješ puno medalja. Biće teško i biće potrebno vreme da se navikneš." I zaista je bilo tako. Od trenutka kada sam postala seniorka, 2007, naredne dve godine nisam uzela medelju. Prvu sam "upucala" 2009. godine, na Mediteranskim igrama, i to zlatnu.

Naredne godine, na Svetskom prvenstvu, oko vrata je završilo zlato u vazdušnom, srebro u malom kalibru, te ekipno srebro opet u malom kalibru. A ispunjena je bila i kvota za Olimpijske igre u Londonu. Tako da je to jedno takmičenje otvorilo bujiicu odličja i sve se preokrenulo. Slobodno se može reći da je to bila prava prekretnica u mojoj sportskoj karijeri.

Kako su, zatim, tekle pripreme za Igre?

Prethodno sam o njima slušala od Jasne na treninzima. Kada bismo kretali da očistimo strelište, Jasna bi počela da priča o svojim dogodovštinama, kojih je bilo pregršt. Ja sam uživala u tome. Čak i ako bih slušala neke priče po drugi put i unapred znala šta će reći, užitak nije bio manji. (smeh)

Recimo, pred kraj priprema na Carevoj ćupriji Jasna je krenula da priča o svojim iskustvima sa Olimpijskih igara i da mi objašnjava kako one izgledaju kako bih ja, naposletku, bila koliko-toliko spremna na ono što me čeka tamo. Neizmerno sam joj zahvalna na tome, poštedela me je mnogo iščuđavanja. Na kraju sam otišla srećna što ću pucati, što ću predstavljati svoju zemlju, ali i spremna da uzmem dva odličja.

Kako pamtite svoje prve Olimpijske igre?

London je predivan grad! Iako sam bila 4. na kraju, to su ipak najlepše Igre na kojima sam bila i imaju posebno mesto u mom srcu. Bila sam srećna samom činjenicom da nastupam na Olimpijskim igrama.

Ono što jeste obeležilo moj nastup u disciplini mali kalibar jeste da sam bila među tri devojke koje su išle u raspucavanje nakon kvalifikacija. Dok su se one spremale, mene su odvukli van streljane da provere da li nosim kinezi trake po telu i da li ih koristim za stabilizaciju. Zbog žuljeva sam imala flastere na nožnim prstima, što je bio veliki problem u očima kontrolora. Na kraju je supervizor dao zeleno svetlo za nastup, ali me nisu pustili nazad zato što sam u celoj zbrci zaboravila akreditaciju u hali. Na jedvite jade sam ušla unutra i brže-bolje stala na vatrenu liniju radi raspucavanja.

Između ostalog, konkurencija za ulazak u finale mi bila jedna Korejka i Bugarka po imenu Marija Grozdeva, inače dvostruka olimpijska šampionka u toj disciplini, čega ja, srećom, nisam bila svesna. Korejka je prva "overila" prolazak dalje, a ja sam za dlaku bila bolja od Grozdeve.

Bez trenutka za slavlje, pohitala sam u finalnu halu, gde sam startovala sa 8. pozicije, sa istim rezultatom kao i 7. Posle prve serije od pet hitaca skočila sam na 7. mesto. U drugoj seriji preselila sam se na 5. mesto, a posle treće na 3. i imala sam bronzu u rukama.

Uzgred, prilikom nastupa ništa nisam videla zato što je pozadina bila mračna, a meta crna. U tom trenutku sam se setila reči Selin Gobervil, koja mi je rekla da za takve prilike ima spreman crveni nišan. I ja sam imala isti spreman, ali nikad isproban.

Međutim, kako je sve išlo po planu, nastavila sam da pucam. Kada sam završila, sasekao me je vrisak u mestu. Pogledala sam u monitor ispred i videla sam rezultat koji je meni išao na ruku. No, ispostavilo se da sam gledala u pogrešnu metu, te da je moja glavna konkurentkinja, Olena Kostevič, ostvarila odličan rezultat i osvojila bronzu. Okrenula sam se sestri, koja je bila svesna da sam zapravo na 4. mestu, dok sam ja, eto na tren, zapravo, osetila kako izgleda uzeti olimpijsku medalju.

Sigurno vam nije bilo lako u tom trenutku.

Bilo mi je jako teško da zadržim suze. Jelena mi je prišla i zagrlila me je. Jedva sam se iskontrolisala na ne vrisnem od tuge na vatrenoj liniji. Kao šlag na tortu bilo je izvlačenje za doping kontrolu. (smeh) Kada sam došla da dam intervju za RTS, više nisam mogla da obuzdam suze od pomisli da sam imala medalju u rukama. Na kraju sam mahnula rukom da prekidamo, jer sam bila spremna da ronim suze iz dubine duše. Mnogo toga sam uložila, a ništa nisam dobila zauzvrat.

Pri izlasku iz miks zone ukrajinski novinari su me spopali sa pitanjima na engleskom. Ne znam kako, ali uspela sam da zadržim deo šarma, pa sam krenula da im odgovaram na čistom ukrajinskom. Zasluge idu na račun mog Filološkog fakulteta. Ipak, morala sam da prekinem intervju zbog doping kontrole.

No, kada smo ušli ušli u stanicu i kada su vrata zatvorila, dopustila sam sebi da sva osećanja izađu iz mene. Potom sam zvala mamu i plakala joj preko telefona. Nastavila sam da plačem i tokom same doping kontrole. To nije bilo tiho jecanje, pognute glave. Daleko od toga, plakala sam na sav glas.

Kada su se Igre okončale, bilo je dosta pomešanih osećanja. Doduše, razočarenje je preovladavalo premda sam bila evropska i svetska prvakinja i vrhunski sam pucala. Ono što javnost treba da zna jeste da i svi ostali takmičari na Olimpijadi pucaju vrhunski. Na kraju se sve svodi na to kako se postaviš prema datim okolnostima, tj. prema faktoru stresa koji sastavni deo Olimpijskih igara.

Inače, u to vreme streljaštvo se samo pratilo od igara do igara. Tako se, u očima javnosti, podrazumevalo da se osvaja medalja. Naravno, onda je tragedija ako se ne uzme. Ja sam tada bila mlada i nevešta u takvim situacijama, pa su me teške i ružne reči koje su sevale sa svih strana mnogo pogodile. Zapravo, niko nije ni pomišljao na nas, koliko je nama bilo teško, jer smo mi uložili četiri godine da ostvarimo najbolji mogući rezultat. Sada mi je žao što sam dopustila da to dopre do mene, ali činjenica je da je doprelo.

Problemi, ipak, nisu prestajali ni posle takmičenja.

Po povratku sa odmora morala sam na hitnu operaciju žučne kese. Nakon zahvata sve je stalo. Nije bilo nikakvog razmišljanja o streljaštvu. Spustila sam loptu. Posle svega tri nedelje imali smo nastup u finalu Svetskog kupa na Tajlandu, gde sam otišla držeći se za trbuh. (smeh) Upravo odlazak pod nož me je naterao da shvatim da ne mogu samo da razmišljam o neuspehu i to mi je spasilo dalju karijeru.

Nijedne Igre nisu iste, ali po čemu se izdvaja Rio?

Rio pamtim po načinu kako sam otišla i po vrlo diskutabilnom (i to je ublaženo rečeno) sistemu odabira učesnika za Olimpijske igre. Ljudi me uvek pitaju šta je bio problem. Po mom mišljenju, problem je bio način na koji su određene te selekcije i što smo svi držani u nekoj neizvesnosti. Jednostavno, to nije pravi put da se ide na Olimpijadu.

Bili smo u jako nezavidnoj situaciji, jer je tek 30 dana pred prvi nastup objavljeno ko će ići na Igre, što je opet, po mom mišljenju bilo kasno. Mislim da je u tome bio najveći problem. Meni su, inače, te Igre protekle u užasnom raspoloženju, jer prethodno nisam znala ni da li ću ići i u kojoj disciplini ću nastupati. Povrh svega toga, Jelena je pred sam polazak na finalne pripreme u Francuskoj, sa kojih smo išli u Rio - odstranjena iz tima. Sve konsultacije smo obavljale putem telefona. Uz velike poteškoće smo uspevale da se usaglasimo zbog velike vremenske razlike.

Nakon četiri posete Riju i šest godina posle Olimpijade, tek sada sam po prvi put uživala u ovom gradu, nastupajući na Svetskom kupu. Dugo nisam mogla da svarim šta se sve izdešavalo. I pored svega toga što je prethodilo, bila sam nadomak finala, koje sam izgubila u poslednjoj seriji. Rio pamtim i po nekim lepim stvarima, a to je finale Bobane Momčilović Veličković i naše vreme provedeno zajedno.

Prošle godine na programu su bile Olimpijske igre u Tokiju. Vi ste doživeli peh pred iste?

Moje poslednje takmičenje pred Igre je bilo Evropsko prvenstvo u Osijeku u disciplini vazdušni malokalibarski pištolj, gde sam se okitila medaljom u miksu sa Damirom Mikecom. A onda je usledila povreda ramena koja me je odvojila od Svetskog kupa i samog pucanja.

To se dogodilo u najgorem mogućem trenutku. Mesec dana nisam smela uopšte da pucam. Svakodnevno sam imala po 4-5 sati terapije kako bih mogla da se oporavim na vreme i nastupim u Tokiju. Samosažaljenje sam morala da ostavim po strani, jer sam se za Igre spremala ne četiri, već pet godina. I onda mi ništa drugo nije preostalo nego da treniram levom rukom. To mi je bio jedini način da zadržim fokus.

Ujedno mi je to bio jedan od težih trenutaka u karijeri. Pogotovo kada bih tokom terapije gledala nastupe takmičara na Svetskom kupu. Pomisao kako svi napreduju dok ja sedim i nazadujem me je neprestano opsedala.

Kada sam dobila zeleno svetlo, Jelena i ja smo odradile poslednje tri nedelje priprema na najbolji mogući način. Bile smo vrlo efikasne, fokusirane, a to se najbolje videlo po ostvarenim rezultatima. Upravo me je taj period rehabilitacije koštao u borbi za odličje, gde sam ostala bez daha.

Naravno, opet to 4. mesto zasigurno ne prija, ali kada se sve okolnosti uzmu u obzir, nastup u Tokiju je ispao korektan.

Kako je izgledao život u Olimpijskom selu?

Svako takmičenje je priča za sebe, a Tokio je svakako po svemu bio drugačiji. Prvenstveno zbog situacije sa pandemijom, kao i regulative oko odlaska i restrikcija koje su tamo bile na snazi.

Zamislite da imate 10.000 ljudi na jednom mestu koji ne smeju da izađu nigde osim na borilišta. Otuda je to Olimpijsko selo izgledalo nikad manje. Nigde nisam mogla da pronađem kutak za sebe i svoju samoću.

U jednom momentu, kada mi je bilo baš teško, sakrila sam se iza jednog kamena da bih se isplakala, a trenutak kasnije neko je prozborio: "Gde si, maco?!" Okrenula sam se i ugledala drugaricu i džudistkinju iz Bosne. Istog časa sam promrmljala sebi u bradu: "Čoveče, da li si ti baš morala da se pojaviš od svih ljudi koje sam uspela da izbegnem i da se sklonim do kamička?!" (smeh)

Elem, bilo je silnih regulativa. Od toga da smo morali svakodnevno da se testiramo, pa do aplikacije preko koje vas neprestano prate. Ako ste dobili mejl sa rezultatom, to je najverovatnije značilo da ste pozitivni, ali možda i negativni. Ako niste dobili mejl, onda ste sigurno bili negativni, sa malim izgledima da ste pozitivni. I onda provodite ceo dan na iglama.

Jedina pozitivna stvar je bila što nije bilo distrakcija. Nakon nastupa, idete u kantinu na klopu, pa nazad u sobu. Tamo se spremate za sutradan, ali i odmarate.

Ove sezone imate fenomenalne rezultate i čini se da se osećate nikad bolje.

Pre svega, eliminisala sam neprijatne stvari, kao i stvari koje crpe životne energiju. I onda kroz takve rezultate mogu da vidim koliko sam zapravo spremna i koliko imam hitaca u rukama.

Ono što je važno napomenuti jeste da smo ove godine pretrpeli još jednu u nizu "genijalni" promena pravila. Ovo je deveta godina suštinskih promena pravila kada je u pitanju streljaštvo, ali i koncepta samih kvalifikacija i finala. Čini se da se Međunarodna federacija i dalje traži po pitanju gledanosti i atrakcije, ali devet godina je previše vremena.

Nema konstantnosti, svake godine se menjaju pravila, pa dolazimo u situaciju da, kada stanemo na vatrenu liniju, više ne znamo koja su pravila takmičenja. Primera radi, na Svetskom kupu u Kairu, Evropskom prvenstvu u Norveškoj i Svetskom kupu u Riju nastupala sam pod različitim pravilima. To je zaista nečuveno! Iskreno se nadam se će to konsolidovati i da ćemo dobiti set pravila pod kojima ćemo nastupati na svim takmičenjima do Olimpijskih igra, uključujući i njih.

Što se tiče ove godine, nju sam "otvorila" sa koronom, te sam propustila dva Gran prija koja su bila u Sloveniji i Hrvatskoj. No, naposletku bilans medalja nije nimalo "loš": zlato u miksu u Kairu; tri medalje na Evropskom prvenstvu: srebro u pojedinačnoj konkurenciji, brozna u miksu i zlato u ekipnoj konkurenciji; i zlato u pojedinačnoj konkurenciji na Svetskom kupu u Brazilu. Sve u svemu, zaista jeste impozantno - pet odličja na tri takmičenja.

Ja se sjajno osećam, iznova se rodila ljubav prema ovom sportu, jer je inače klackalica između ljubavi i mržnje. (smeh) Malo se mrzimo, malo se volimo. Sada smo ponovo u ljubavi.

Šalu na stranu, bio mi je potreban odmor nakon Tokija, da se saberem, vidim na čemu sam i želim li ovim da se bavim. Učestvovati tri puta na Olimpijskim igrama i biti dva puta četvrti može da bude pogubno po ljudsku psihu, jer, ta medalja vas čini besmrtnim. Odmah da naglasim, to je pogrešan pogled na svet zato što ima sjajnih sportista bez olimpijskog odličja.

Hoću reći, imam zavidnu karijeru i broj medalja iza sebe i bilo mi je potrebno dosta vremena da se pomirim sa tim da me olimpijska medalja ne definiše kao uspešnog ili neuspešnog sportistu. I svojski se trudim protiv te svoje misli da odličje čini sportistu besmrtnim i menja sve, jer suštinski ne menja ništa. Naravno, to ne znači da sam ušla u novi olimpijski ciklus bez želje da se plasiram, a potom i da se borim za medalju. To kod mene nije opcija. Kada se latim nečega, onda ciljam najviše moguće domete.

Stekli ste ogromno iskustvo koje je, zasigurno, veoma uticalo da stasate kao sportista. Kako biste opisali danas Zoranu Arunović?

Opisala bih sebe kao osobu koja je uporna kao mazga, te spremna na sve sportske izazove koje, možda, neko drugi ne bi bio spreman da poduzme zarad napretka. Tek kada sam počela da treniram sa sestrom Jelenom, spoznala sam svoje prave domete, i shvatila da uvek ima prostora za napredak.

U ovom sportu imate priliku da obiđete manje-više ceo svet. Koje destinacije su vam ostale u najlepšem sećanju?

Kao prvo, Sidnej. Ne znam da li je to zbog činjenice da nam je trebalo toliko vremena da dođemo tamo ili zato što je zaista predivan grad. (smeh) Zatim Čangvon u Koreji i to verovatno zbog uspomena koje me vežu za njega.

Nije grad, ali Amerika ima potpuno drugačiju atmosferu od svega. Rio de Žaneiro ima svoju draž, koju sam tek otkrila na poslednjem Svetskom kupu. I da ne zaboravim Minhen - ništa bez Minhena! (smeh)

Žao mi je što ove godine nije održan Svetski kup u Čengduu, kao što je bilo planirano. Ja, kao veliki ljubitelj pandi, baš sam se radovala poseti tzv. "Prestonici pandi". No, nadam se da će me put naneti u Čengdu, da konačno vidim te pande! (smeh)

Šta volite da radite u slobodno vreme?

Pecanje je oduvek moj ventil, ali postaje teško uštinuti vreme za to. Zato sam se sada prebacila na floru. Dakle, sve što ima veze sa sađenjem, presađivanjem, aranžiranjem. Istovremeno obožavam da zavrnem rukave i pravim nešto sa svojih deset prstiju. Otuda i želja da se bavim grnčarijom.

Kada je 2020. godine izbila pandemija, sama sam podigla plastenik, zasejala i zasadila sve što je trebalo i, kada je to krenulo da klija, predala sam baštu majci. Ruku na srce, malo su leje luka bile krive, ali to je viša sila! (smeh)

Volim da budem kreativna ali, nažalost, sportska karijera mi ne dozvoljava da se "razmašem". Moram da pazim i čuvam ruke, pa sam tim ne smem da se latim bilo kakvog oruđa. To sam naučila na teži način, kada sam povredila rame. (smeh)

Inače, životna želja mi je da po završetku karijere živim na selu, gde bih se vozikala u novijem traktoru crvene ili zelene boje. Razume se, sa kabinom kako ne bih pokvarila frizuru tokom poseta gradu! (smeh)

BONUS VIDEO:

Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!

Tekst: 011info.com/Lepa&Srećna/Jasmina Glišić