Suzana Petričević: Ustati posle poraza najveća je pobeda

Samo sa monodramom Mirjane Bobić Mojsilović Poslednja šansa naša poznata glumica Suzana Petričević nasmejala je i uveselila skoro 30.000 ljudi koji su je u poslednje dve godine širom Srbije gledali kao simpatičnu frizerku Gocu.

- Samo u redovnom seksu (smeh). Šalim se, hrana je važna ali ne i presudna. Jedina stvar koja pokreće je ljubav! Kada smo se nedavno u razgovoru mladi glumci, psiholozi i ja zapitali šta je suprotno od treme, mnogi su rekli: netrema, nirvana, opuštenost... Ali, po definiciji, odgovor je ljubav. Zato nema tih para koje bi mogle da me nateraju da radim predstavu ako komad nije dobar, a ekipa sjajna. U predstavi Divan dan glumim sa mladim i talentovanim kolegama Jelisavetom i Ljubom. O Mandi je suvišno pričati, najveći uspeh mi je da ostanem ozbiljna pored njega na sceni (smeh).

Kakva iskustva ste stekli izvodeći predstave po Srbiji?

- Obilazeći našu zemlju videla sam sjaj i bedu Srbije i došla do zaključka da je Srbija željna kulture i dobrog, kvalitetnog pozorišta. Dokaz su salve aplauza kojim nas nagrađuju, a o našem čuvenom gostoprimstvu nema potrebe da pričam. Novi Kneževac, Šabac, Paraćin, pozorišta sa stogodišnjom tradicijom i divnom publikom!

Šta vas raduje u životu?

- Život čine male stvari, pogotovo u ovim vremenima kada nema krupnih. Nakon napornog dana i strahovitog pritiska „velikog brata” koji nam govori kada da ustanemo, kada da ugasimo svetlo, da li da pušimo i šta da jedemo, neophodno je neko vreme provesti radujući se malim stvarima.

Pozorište je jedna od njih, a vi ste srećna žena jer predstave igrate dvadesetak puta mesečno?

- Glumac je jako nesrećan kad ne radi ali i kad radi previše (smeh), a iz istih razloga je i srećan. Mogu da se radujem lepom jutru, dobrom razgovoru, odlascima na pijacu odakle ne mogu lako da izađem od gledalaca mojih predstava i Magazina In. Volim životinje, imam divnu kucu, mog Vuleta, Vukašina, nemačkog špica. Kada ga spomenem pod pravim imenom, mnogi me pitaju: „Da li vam je to suprug?“ (smeh).

Možemo li, kao za saradnju sa Mirjanom Bobić Mojsilović i predstavu Poslednja šansa koja vam je bila jedna vrsta prekretnice, to isto reći i za rad sa Sanjom Marinković?

- Prija mi prostor koji mi je Sanja ponudila u Magazinu In, a naročito sloboda da sama, bez cenzure kreiram tekstove koje govorim i improvizujem. U poslednje tri godine dobila sam tri najveće glumačke nagrade i malo ljudi je to znalo. A kada sam to rekla kod Sanje, svi su se prijatno iznenadili. Ljude bi danas trebalo obavestiti da umetnici postoje. Iako ponekad zvučim vrlo naivno, veliki sam idealista.

Poznato je da ste osamdesetih godina pevali džez i sa bratom bili u grupi Bel tempo. Da li vas danas pamte kao džezerku?

- Danas se više osećam kao „džezerka života”. Kad bih, ne dao bog, sagledavala svoj život, bilo bi tu dosta improvizacije. Ja sam kao Trebišnjica, „sad me ima, sad me nema”, mnogo toga me je zanimalo u životu. Sa bratom sam u grupi obišla pola stare „Juge”, ali koga to danas zanima.

Poslednjih godina dosta radite, ispunjeni ste poslovno i privatno, mnogi bi rekli da je „došlo vaših pet minuta”. Ali, kao i svi, i vi ste imali perioda kada je trebalo smognuti snage i prevazići ih. Da li su vaše životne improvizacije bile teške?

- Često sam radila i bez honorara, samo da bih radila i ostala u poslu. Ali, sada je zaista došlo to što zovete mojih pet minuta. Nek potraju bar pedeset godina (smeh). Radim i srećna sam zbog toga jer smatram da je najveći uspeh živeti od svog rada pogotovo ako je to posao koji volite. A ja svoj obožavam.

Kako provodite vreme sa ćerkom?

- Moja ćerka je veoma samostalna, naučila je da živi pored majke glumice. Često volim da kažem da bi trebalo otvoriti „akademiju za život sa glumcima”. Obe smo veliki pešaci, volimo prirodu i razgovor. Vrhunac našeg druženja je kad pravimo palačinke, a pored toga uživamo u šetnjama uz Bulevar do Zvezdare, pentranju uz Košutnjak ili zajedničkom pravljenju valdorf salate.

Smatrate li sebe velikim borcem?

- Izgleda da ja to jedina nisam shvatala, ali na kraju će tako ispasti. Ustati posle poraza najveća je pobeda nad samim sobom. To su borci i ljudi kojima se divim. Razvod je za mene bio veliki poraz ali sam smogla snage da ga preživim, da nastavim dalje i da se uzdignem. Naravno da mi je snaga bila u odgovornosti i ljubavi prema detetu.

Tekst: Nenad Balgojević