INTERVJU ISIDORA SIMIJONOVIĆ I JOVANA STOILJKOVIĆ: junakinje serije "Jutro će promeniti sve" sumiraju godinu za nama

Kada smo na redakcijskom sastanku odlučivali s kim da radimo intervju za naslovnu stranu novogodišnjeg broja, složili smo se da mladu energiju koju nose Jovana i Isidora treba predstaviti čitaocima Lepe & Srećne.

Kao pravo osveženje, serija je dovela novu publiku pred male ekrane. Koliko vam to znači?

Jovana: Veoma me raduje to što je ova serija na pravi način komunicirala s gledaocima. Vezali su se za likove i situacije koje nas okružuju. Posebno sam ponosna na ceo tim koji je radio na ovom projektu. Pored svih problema koje autori danas imaju dok stvaraju, ova serija je ipak važna i donela je još jednu promenu nabolje na našim TV ekranima.

Isidora: Naravno da me tako nešto raduje, mnogo prijatelja i poznanika mi se poverilo da odavno nisu imali utisak da postoji serija koja je namenjena baš njima. Neki od njih kažu da se prvi put osećaju kao nečija „ciljna grupa”. Još me zadovoljnijom čini utisak da je vrlo širok raspon generacija koje prate ovu seriju.

Serija se bavi mladima kojima su „tridesete nove dvadesete“. Zašto je ovoj generaciji milenijalaca potrebno mnogo više vremena da bi pronašli sebe?

Jovana: Razne društvene okolnosti dovele su do ovakvog načina života mladih, kao i emocionalna nezrelost, društveni vakuum i ekonomska situacija danas... Naravno, svako ima individualni tok razvoja ličnosti, ne možemo generalizovati, ali ipak većina mladih upravo iz ovih razloga kasnije dolazi do odgovora na mnoga životna pitanja.

Isidora: Slažem se da je mnogo faktora koji učestvuju u stvaranju takve pojave. Zatrpavaju nas očekivanjima s jedne strane, dok se s druge strane mladost ipak tretira kao hendikep. „Prvo ti završi školu, pa se kali, ima vremena da se ti nešto pitaš”... Samim tim, mladi se teško i sporo osamostaljuju, dugo čekaju da se steknu uslovi za slobodu. Studentski poslovi su slabo plaćeni, kao i prva zaposlenja, tako da prava mladost zapravo počne sa zakašnjenjem. Mladi danas u punoj snazi i dalje dremaju u dečjim sobama. Međutim, nisu sami za to krivi. Mislim da oni nešto stariji treba da imaju više sluha za to da ohrabre mladost, da je dožive kao moćan resurs, mogućnost za saradnju i zajedničko delovanje.

Jeste li se i same ikada osetile kao deo generacije s produženim odrastanjem o kojoj serija zapravo govori?

Jovana: Iako imam 26 godina, naravno, imam nedoumice, upoznajem sebe i svet oko sebe doživljavam na svoj način. Okružuju me takvi problemi. Ali, trudim se da na život, na sve ono što nosi, gledam pozitivno. Kada to kažem, ne mislim na lažni optimizam, već unutrašnji spokoj.

Isidora: Moji vršnjaci imaju 23 godine i često su nam pomešana osećanja i misli dok se pitamo kada je vreme da se odvažiš i preuzmeš svu odgovornost. Mišljenja sam da dotle treba stići što pre, jer potpuna odgovornost je put ka potpunoj slobodi.

Jovana, zanimljivo je što u eri društvenih mreža nemate profil ni na jednoj. Otkud takva odluka i da li ste nekad bili u iskušenju da je promenite?

Nisam, i dalje to doživljavam kao obavezu. Pošto se bavim javnim poslom, nije mi neophodna i takva vrsta medija. Naravno, društvene mreže su izuzetno praćene i mogu mnogo toga dobrog da donesu, da pomognu ljudima. Kada budem imala jasan cilj o tome na koji način bih ja umogla da utičem, možda se dogodi da negde otvorim nalog.

Kako ste vi doživele uloge Anđele i Saše kada ste se prvi put suočile s njima, koliko vremena vam je trebalo da uđete u lik?

Jovana: Uloga Anđele mi je jedna od naj­kompleksnijih do sada. Zahvalna sam kao glumica što mi je data prilika da igram tako nešto. Pre snimanja imali smo nekoliko proba i razgovora, kada smo se dogovorili odakle počinjemo. Ali, kako je snimanje trajalo pet meseci, nije bilo moguće obuhvatiti sve pre početka rada. Najzanimljivije je bilo to što smo za vreme snimanja i sve naredne situacije karaktera rešavali u hodu. Bilo je uzbudljivo, naporno, ali zadovoljavajuće.

Isidora: Likovi su vrlo realistično i uverljivo napisani, reditelji su takođe imali vrlo jasnu viziju o tome kakvu seriju žele da stvore. Prihvatili su nas kao saradnike u stvaranju tih likova, imali su sluha i razumevanja za sva naša pitanja i dileme, tako da smo zajedno prolazili kroz sve to. Možda je moja najveća bojazan bila to što sam nešto mlađa od lika koji tumačim, ali želela sam da prevaziđem tu barijeru i u tome sam imala njihovu podršku i poverenje.

PageBreak

Vas dve ste već radile zajedno, koliko vremena vam je trebalo da „kliknete” na početku snimanja i kakva je bila saradnja s Andrijom Kuzmanovićem i Nikolom Rakočevićem?

Jovana: S obzirom na to da se poznajemo, uživala sam da radim sa Isidorom, kao i s Nikolom i Andrijom. Ono što ta četiri lika povezuje, bliskost koju imaju, nismo morali da glumimo. I mislim da je to jos jedan od važnijih faktora uspeha ove serije.

Isidora: Sve zajedno bilo nam je vrlo zabavno. Naravno, bilo je i napornih radnih dana, no nekako na kraju se ipak sećaš samo dobrog druženja i bezbroj šala.

Obe ste kao vrlo mlade igrale u erot­skom filmu Klip. Jeste li možda strepele da će vas takva uloga obeležiti, da li ste se dvoumile da je prihvatite?

Isidora: Ne, ne razmišljam na taj način, mislim da su etikete pogrešne u svakoj sferi života, a posebno u umetnosti. Ne verujem u senzacionalizam i površan pogled na svet i ljude. Više volim da se bavim suštinom nego da brinem da li će se neki licemerni puritanac zgroziti nad scenom seksa, i to u filmu o tinejdžerima, koji odrastaju u surovom okruženju, koje vrvi od droge i nasilja, uz potpuni nedostatak ljubavi. Onome ko je sposoban da spozna u čemu je drama i strahota tog filma, jasno je da sigurno nije u tome što se negde vidi golo ljudsko telo. Šta je uopste u tome problematično?

Jovana: Režiserka Maja Miloš je redak talenat, šteta je ne iskoristiti priliku i ne raditi s njom. Maja je jedna od onih osoba koje su mi obeležile put i pomogle u načinu na koji se treba baviti ovim poslom. Srećna sam što sam bila deo te ekipe.

Isidora, neverovatno je da ste tako mladi već ostavili značajan trag u našoj kinematografiji. Da li je za to zaslužan vaš talenat, volja ili splet okolnosti i kada ste odlučili da se profesionalno bavite glumom?

Sve su to koraci, videćemo koliko su postojani tragovi. Što se glume tiče, nisam sigurna kada je odluka pala, niti ko je tu koga birao, ali sigurna sam da je rad na filmu Klip bio presudna tačka na mom putu do te odluke.

Upravo vas gledamo i u trećoj sezoni serij Ubice mog oca, kakva iskustva nosite s tog snimanja?

Radovala sam se snimanjima, najviše zbog akcionih scena. Uživala sam u pripremama i radu s kaskaderima, kao i neverovatnim trenucima kada neku takvu scenu ugledam na monitoru, gde filmska laž učini svoje i sve postaje moguće.

Isidora, da li vam se dešavalo da vas gledaoci pomešaju sa ulogom i kako tada reagujete, s obzirom na to da su vaši likovi izrazito karakterni?

Čudne su takve situacije. Nekada ljudi veruju da su prozreli da ništa nisi igrao, već da si ti taj lik. Nekada tako reaguju zato što neće da pokvare igru, pa iako su svesni „zavere”, insistiraju na tome da od tebe dobiju nešto od tog lika. Oni treći baš žele da naslute kakav si ti u stvari. Neki četvrti misle da se možda poznajemo iz komšiluka. Najviše volim ove četvrte, jer su ljudi najljubazniji prema onima za koje nisu sigurni odakle ih znaju, pa su za svaki slučaj vrlo dragi.

Film Južni vetar je neverovatnom brzinom osvojio bioskopsku publiku. Jovana, kakva iskustva nosite sa snimanja?

To je jedan od interesantnijih setova na kojima sam bila. Veliko je bilo požrtvovanje cele ekipe da bi taj film bio ono što je na bioskopskom platnu danas. Drago mi je što sam deo fenomenalne glumačke postave i deo novog filmskog žanra kod nas, koji obara rekorde gledanosti. Mislim da je to velika stvar za kinematografiju i gledaoce. Ipak, mi filmove pravimo za njih.

Jovana, od 2016. godine stalni ste član ansambla Ateljea 212. Da li vam to uliva sigurnost u nesi­gurnom glumačkom poslu gde sve zavisi od sledećeg angažmana?

Naravno, u nekom smislu to jeste važna sigurnost. Na sreću, do sada nisam imala veće pauze u poslu, što ne znači da u budućnosti neću. Drago mi je što sam u tom ansamblu i pritom deo petorke mladih glumaca koji su zaposleni u isto vreme.

Završili ste FDU u klasi Dragana Petrovića Peleta, za koga kažu da iznedri klasu talenata. Kakva sećanja nosite sa fakulteta?

To su mi neki od najtežih i najlepših trenutaka. Imala sam sreću da studiram kod jednog od najboljih profesora, koji je na naj­bolji mogući način uticao na mene i moj razvoj. Veoma ga poštujem i neizmerno mu verujem. Naravno, sa klase nosim divne uspomene i, ono što je još važnije, nekoliko prijatelja za ceo život.

Postoji li nešto što ne znamo o vama, a trebalo bi?

Jovana: Vrlo je teško da pričam o sebi na ovaj način. Najbolje me neko može upoznati kroz razgovor. Eto, to je možda i nešto što me najbolje opisuje.

Isidora: Teško. Malo mi je nekoliko reči da bih opisala sebe, a ne bih da vas zamaram detaljima.

Koji su vam glumački planovi za sledeću godinu?

Jovana: Radim u pozorištu, nastavljamo snimanje serije Senke nad Balkanom, a u planu je i nastavak Južnog vetra. Dosta radosti i glumačkih obaveza.

Isidora: Pre svega, hoću da se odmorim tokom praznika. Onda polako, u nove pobede.

A šta ćete sebi poželeti u ovoj godini?

Jovana: Zdravlja sebi i svim bliskim ljudima.

Isidora: Da se odmorim, zdravije hranim, više treniram, manje nerviram, i tako... Prilično uobičajena lista želja.

Tekst: Suzana Obradović

Izvor: Lepa i srećna