RADA ĐURIĆ OTVORENO O DECI, SAMOĆI I POSLU: evo šta je TV voditeljka otkrila o privatnom i poslovnom životu (INTERVJU)

Uvek vedra, optimističkog pogleda na svet, jedno od omiljenih lica koje nam se smeši s malih ekrana, Rada Đurić priča o stanju novinarstva u Srbiji i otkriva zašto se više ne emituje njena autorska emisija "A sada Rada".

- Naravno da osećam. Otkako sam počela da radim, uvek sam imala osećaj odgovornosti prema ljudima. A kada ljudi veruju da vi možete nešto da promenite, a mislim da je to osnovni osećaj onih koji vole da gledaju moje emisije, tada ta odgovornost iz godine u godinu postaje sve veća. Za sve to vreme stekla sam utisak da, ma koliko teška situacija ili problem bila, nemam prava da odustanem. Čini mi se da bih tada izneverila ljude. Često sam se i sama osećala tako da bih mogla da pozovem neku Radu da ona nešto promeni. 

Jeste li dolazili u iskušenje da zaista i odustanete?

Jesam, nekada su stvari jednostavno postajale previše umarajuće. Međutim, svoj posao sam uvek doživljavala kao krajnje odgovoran. Smatram da novinarstvo mora služiti tome da pomera granice, da kritikuje, pomaže da nam svima bude bolje, bude regulator, da opominje. Kada na taj način prihvatite svoj posao i nikada od njega suštinski ne odstupite, uprkos svemu, onda se i umorite. Često se osetite i kao Don Kihot. Iscrpljeno. To su situacije kada sam pomišljala, pa dobro, dosta je bilo od mene, daj da se odmorim, da radim nešto drugačije. Međutim, tada shvatim da ne postoji ništa drugo što bih mogla da radim jer sam, s jedne strane, već prilično inficirana tim poslom, a s druge strane, prolaze i godine i ne znam šta bih ja to drugo mogla da radim. Sve su to ljudska pitanja koja verujem da je svaki čovek postavio sebi makar jednom u životu.  

Kada pričamo o novinarstvu u Srbiji, kako se osećate kada ujutru otvorite novine i kad vas zapljusne bujica loših stvari, „brutalno“ i „svirepo“ sa svih strana?

Novinarstvo se, nažalost, danas svelo isključivo na senzaciju. Pripadam generaciji koja smatra da to ne mora da bude tako, zapravo, pripadam školi koja na taj način vidi novinarstvo. Ne znači da sam u pravu i da ne postoje neki mlađi ljudi koji drugačije vide stvari oko sebe. Možda baš mi imamo predrasude i neke zacrtane stavove... Ali, kada pod firmom sve je tržište i roba, naša sudbina postane bezvredna, onda je teško govoriti o bilo čemu, posebno o novinarstvu. Iako me razočaravaju i plaše, ne srde mene te površne i senzacionalističke naslovne strane toliko, pa čak i kada su ozbiljne teme posredi, koliko činjenica da se za njih nalazi opravdanje. Tvrdnja da je sve tržište i da takve sadržaje narod hoće da čita i gleda, nije tačna. Mi pametniji, normalni i pristojni dobro znamo da je to samo floskula, instrument da se drugima objasni, a sebi da se opravda da to što radite nema alternativu. Upravo su to stvari zbog kojih se čovek oseti umorno i usamljeno u svom poslu. 

U kojoj meri vam je posao pomogao, šta ste naučili od sagovornika i da li ste i sami uticali na nekoga?

Pre svega, ja volim ljude. Cenim život i poštujem čoveka. Učim od njih. Nije me sramota da pitam, da ne znam, da se izvinim ako nisam u pravu, pa čak i ako sam u pravu, nije me sramota da se izvinim ako će to značiti nešto u odnosu dvoje ljudi. Učim od svih koji imaju nešto da kažu. Nisu to samo autoriteti, postoji mnogo divnih ljudi koji su svojim delima i životom ostavili trag iza sebe. Kada upoznate takve ljude, shvatite da život nije težak već da samo treba promeniti ugao gledanja. Da li neko ima šta da nauči od mene, ne znam, ali bih volela da ima ljudi koji mogu tako da me dožive. Ja zapravo i ne verujem da je neko tu da nekoga uči, a neko drugi da ceo život traži svoga učitelja. Verujem da jedni od drugih moramo učiti.

Rada otvoreno o usamljenosti i svojoj deci - pročitajte OVDE!