Za ogromnu količinu energije i optimizma kojima pleni TV gledaoce dok vodi emisiju Beograde, dobro jutro na Studiju B, voditeljka Sanja Lubardić (41) nema neko posebno objašnjenje niti, kako kaže, zna moderan psihološki recept za dobro raspoloženje.

Objašnjava nam kako sva njena vedrina dolazi iz zahvalnosti onima koji je gledaju i od čijeg poreza prima platu, iz zahvalnosti što živi u divnom Beogradu i što gleda kako se rađa još jedan dan, a najviše jer je izabrana da radi posao koji je tera na intelektualno napredovanje.

– Nema mentalnog opuštanja ako ste ozbiljni u novinarstvu. Ne smete da izgubite veru niti da zapostavite sebe – tvrdi Sanja.

Prostom računicom došli smo do podatka da se 2014. godine navršava 18 godina otkako je počela novinarsku i televizijsku karijeru na Studiju B, pa smo je pitali da li je obeležila svoje „radno punoletstvo“.

– Šesti avgust 1996. godine bio je moj prvi radni dan na Studiju B i na taj dan ove godine vodila sam Beograde, dobro jutro. Ne volim da razglašavam i obeležavam godišnjice, niti da ističem svoj minuli rad, pa nikome nisam ništa rekla – iskrena je naša sagovornica.

Ova novinarka, koja je sa 22 godine diplomirala u grupi za srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, leto uglavnom provodi radno:

– Dve nedelje sam se odmarala s porodicom u Grčkoj. Ali najbolje funkcionišem kada imam mnogo posla i nikad se ne žalim kada imam mnogo obaveza, nego kažem: hvala bogu što sam nekome potrebna i što mogu i imam šta da radim!

– Tragedija savremenog čoveka izgleda je to što živimo da bismo radili. Savremeni svetski sistem dobro nas je disciplinovao i ukalupio da više i ne primećujemo da smo izgubili slobodu izbora. Srećom, imam i nekoliko pravih prijatelja. Kažem srećom – zato što ne rasipam ni vreme ni emocije na površne susrete i odnose. Nekoliko važnih ljudi, svakodnevna prepiska i razgovori i saznanje da smo tu jedni za druge uvek i u svemu. Imam li pravo da tražim više?

U trenucima kada zbog profesije koja podrazumeva stalnu komunikaciju s ljudima želi da se osami, Sanja sabira misli, smiruje emocije, posvećuje se bližnjima, radi obične kućne poslove, čita nešto pozitivno i poučno, šeta.

– Ne čitam mnogo, ali čitam dobro! Kao što je u muzici pobedio turbo-folk, tako je i u književnosti hiperprodukcija kao gubar opasno ugrozila sve što valja. Savet: držite se klasike! Čuvajte svoj um i dušu od besmisla i viška reči, i ne čitajte samo ono što je najtiražnije. Uvek su preporuka Crnjanski, Tolstoj, Ljosa, Man...

– Kažu mi da dobro kuvam, a i meni je sve moje ukusno. Naravno, nisam ni blizu svoje majke i svekrve, posebno u pogledu slatkiša. Moji vole meso na sto načina, uz dobru salatu i supu, pre svega. Spremanje takvog ručka sa supom, rinflajšem i salatom moje je zaduženje nedeljom i obično potraje satima.

Sanja nam je otkrila da uživa u hrani i u šali dodala da, kad pretera u jelu, to na ekranu vidi ceo Beograd.

– Od početka godine mnogo sam smršala, delimično svojom voljom, a više zbog manjih zdravstvenih problema. Počelo je kao promena režima ishrane – u toku posta prešla sam na integralno, bareno i nezačinjeno, ali je ta korisna promena bila i neka vrsta okidača mom organizmu da me natera da promenim i još ponešto: da urednije spavam, pijem vodu, smanjim nerviranje zbog nevažnih stvari. Znam da zvuči kao stereotip, ali druge nema – ili tako ili, ne daj bože, ode zdravlje! Sad sam na zlatnoj sredini. Držim se tradicionalne kuhinje i u pekaru više ne ulazim – kaže Sanja.

Tekst: Nenad Blagojević