Dolasku u Srbiju našeg proslavljenog plesača Aleksandra Josipovića (33) i njegovom učešću u žiriju emisije "Ples sa zvezdama", osim publike koja uživa u njegovim stručnim i duhovitim komentarima, najviše su se obradovali porodica i prijatelji.

Jer, otkad je pre desetak godina otišao u Francusku da pleše u Mulen ružu, najpoznatijem kabareu na svetu, kao jedini plesač iz naše zemlje, Aleksandar je profesionalno stalno bio zauzet i često putovao živeći na relaciji Pariz-Amsterdam, tako da je u rodne Velike Crljene samo svraćao da vidi roditelje. 

- Kad god mogu, odem tamo na porodični ručak. I kad dođem u Beogradu na svega dvanaest sati, najbliži prijatelji i posao su mi prioritet. Doletim, profesionalno uradim svoj posao, odletim i to je to.

Da li i dalje plešete u Mulen ružu?

- I dalje plešem, ali karijera mi je trenutno na pauzi. Bavim se drugim kreativnim projektima u vezi s plesnom edukacijom. Postao sam direktor novog odeljenja za profesionalno usavršavanje i trenažni proces pri Nacionalnoj fondaciji za igru. Završavam svoju četvrtu knjigu i master studije u Francuskoj, spremam plesače za prvenstva. Ponudu da učestvujem u žiriju Plesa sa zvezdama dobio sam od produkcije Emotion posle gostovanja u emisiji Mira Adanja Polak i Vi na RTS-u.

Kod Mire Adanja Polak gostovali ste odmah po potpisivanju ugovora s Mulen ružom. U kakvim ste odnosima danas?

- Miru mnogo volim i profesionalno poštujem. Kada sam potpisao taj prvi ugovor, samo sam nju pozvao jer nisam znao ko drugi ume da razlikuje kulturu od estrade u poslednjoj Jugoslaviji. Prvi put sam se predstavio kao solo plesač i solista Mulen ruža, a da sam se osetio svoj na svome. Mira je, kao profesionalni novinar i psiholog, to odlično osetila. Odveo sam je u zabranjeni deo iza bine oblepljen plakatima Mulen ruža iz četrdesetih-pedesetih godina prošlog veka. Danas taj deo zgrade više ne postoji i može se ekskluzivno videti samo u toj emisiji. 

Na sledećoj strani, pročitajte drugi deo intervjua sa Aleksandrom.

PageBreak

Posle deset godina na pozornici kakav je osećaj ocenjivati druge?

- Sada kada nisam toliko aktivan na pariskoj plesnoj sceni i kada sam slobodniji, mogu da putujem i posvetim se projektima. Uzbuđen sam što sam dobio priliku i za to novo iskustvo. I danas ima ljudi koji misle kako plesači samo znaju da plešu, ali ima i nas koji umemo da govorimo, pevamo, pišemo i to veoma uspešno.

Zašto ste strogi prema takmičarima u emisiji, da li su vaši komentari režirani?

- Komentari dolaze od mene, a ne od produkcije. Ne koristim stručnu plesnu terminologiju, jer gledaoci nisu obrazovani u plesu. A naš cilj je da to promenimo i da ih upoznamo s takmičarskim plesom. Ne verujem da sam strog. Šta treba da uradim? Da ih pomazim po kosi, lažem u oči i dam im čokoladu? Mislim da sam iskren i da treba biti iskren.

Da li se iskrenost isplati?

- U ovoj zemlji se godinama „ide niz dlaku” i čim neko kaže istinu, odmah je etiketiran kao strog ili nevaspitan. Užasavam se ulizivanja, suženog stanja svesti i laži. Istina uvek boli i nije prijatna. 

Šta poručujete takmičarima?

- Nadam se da će moji komentari pomoći takmičarima i plesačima da poboljšaju samokontrolu, disciplinu i istrajnost, što je bitno u plesu. Ali i da shvate kako je ples ozbiljna profesija. Život je ples, zato i treba igrati pametno. 

Da li ste strogi kada radite s mladima? 

- Kod mene se zna pravilo: ako sa mnom rade godinama, to znači ili da sam im nešto sipao u kafu ili da radim dobro (smeh). Članovi tima u kojem sam plesni pedagog jesu finalisti svetskih prvenstava i velikih takmičenja. Kada se radi - radi se. Pošto u životu često nemamo drugu šansu, učim ih da kajanja nema, kao i da je moć samo u njihovim rukama, a ne u mojim. 

Da li vodite računa o ishrani?

- Trudim se da slušam svoje telo i da se hranim zdravo. To je veliki izazov kada stalno putujete i kada s poslom često završite tek oko tri posle ponoći. Veoma sam radoznao i hedonista, pa volim da probam lokalne specijalitete i vina. Vežbam pet-šest puta nedeljno i imam tri-četiri obroka dnevno. U torbi uvek nosim nešto „za svaki slučaj“. 

Koliko je ples popularan među dečacima?

- Devojčice su oduvek bile brojnije, ali kada sam počinjao, bilo je i dečaka. Ne znam kakva je situacija danas u Srbiji. Roditelji ne shvataju da muškoj deci ples daje sjajnu mogućnost da proputuju svet, da imaju posao i dobro zarade pod uslovom da su kvalitetni. Roboti taj posao još uvek ne mogu da rade. Neke kuće više plaćaju muške nego ženske igrače, što jeste diskriminacija, ali realnost je da je konkurencija među kvalitetnim muškim igračima slabija u poređenju sa ženskim.

Tekst: Nenad Blagojević