Snežana Petrović završila je Fakultet bezbednosti u Beogradu, a na televiziji Studio B radi kao novinarka i voditeljka jutarnjeg programa. 

Kada ste se i zašto odlučili za novinarstvo/voditeljstvo? Koliko dugo radite na STB?

- Kažu da u životu ništa nije slučajno. Tako je jednoga dana bilo i sa mojom odlukom da „zađem u ove vode“, iz kojih do danas nisam izašla. A zaista sam na vrata Studija B zakucala onako „usput“ 1995. godine, kada sam čula za konkurs za novinare televizijskog jutarnjeg programa. Pre toga sam u XIII beogradskoj gimnaziji završila smer spiker-voditelj, tada jedino odeljenje tog smera u celoj Jugoslaviji. Završila sam sa odličnim uspehom, i dalje ne misleći da mi ovo jednoga dana bude i profesionalno opredeljenje, jer sam nakon toga polagala prijemni na FDU i današnjem Fakultetu bezbednosti, koji sam na kraju i upisala i završila. Tek nakon toga okušala sam sreću u novinarstvu, a onda i postala „punoletna“ ovde, jer sam prošle godine obeležila 18 godina rada na Studiju B. 

Da li vam je dosadio jutarnji program? Kako izgleda jedan vaš dan? Imate li neke jutarnje rituale?

- Mislim da je jutarnji program jedina emisija koja ne može da vam dosadi. Kolažnog je tipa, sastavljena od najrazličitijih tema, gostiju, karaktera, sadržaja, i stalno se susrećete sa nečim novim, neponovljivim. Za ozbiljnu pripremu takvog programa, dan je kratak. Uvek mi fali još neki minut, sat. Naravno da imam i svoj ritual. Ustajem u 4.30, uradim sve one male trikove za javni nastup, a u ta pravila ulazi i moj obavezni doručak dva sata pre emisije koji mora da bude bogat vitaminima i mineralima, što je bitno za koncentraciju, pamćenje i izdržljivost. Ovo je vrlo važno, s obzirom na to da smo mi jedini voditelji jutarnjeg programa kod kojih sve ide „iz glave“, a ne sa telepromptera. Nakon jutarnjeg programa sledi kolegijum, pa priprema emisije za sutradan. Takav radni dan ume da traje i po 12-13 sati. Retko kada kancelariju napuštam pre 19 časova.

Kojeg sagovornika uvek želite da ugostite u emisiji?

- Ima ih mnogo. Takvi sagovornici odavno su već „prijatelji“ jutarnjeg programa, oni koji imaju šta da kažu, da to zavređuje pažnju gledalaca, da je novo i prvi put rečeno. Ne bih da ih imenujem, ali oni se svakako prepoznaju u ovoj priči.

Šta vam je najlakše, a šta najteže kada radite „živu“ emisiju?

- Kada ovoliko dugo radite „žive“ emisije, više vam ništa nije teško, pa ni ta četiri i po sata koliko traje program. Sve je stvar ozbiljne pripreme, ali i sposobnosti improvizacije, ukoliko ne krene sve po planu u emisiji. A to se neretko dešava. Svaka nepripremljenost voditelja i neupućenost u temu je uočljiva, i gledaoci to lako prepoznaju. Najteže bi mi ipak bilo da nemam dobru komunikaciju sa kolegama koje realizuju program, jer sam u radu vrlo profesionalna i zahtevam maksimalnu disciplinu i posvećenost poslu.

Šta bi za vas bila poslovna ponuda iz snova?

- To bi bio, recimo, poziv sa RAI Uno za voditelja jutarnjeg programa, koji je baš onako po mom ukusu. I poziv za jutarnji program CNN-a takođe bi „prošao“.

Kako „izlazite na kraj“ sa ćerkom tinejdžerkom? Koje su, po vama, najbolje metode za vaspitanje i međusobnu komunikaciju u ovom uzrastu?

- Vaspitanje dece je nauka. Time se morate najozbiljnije u životu baviti i konstantno učiti. Ispit iz roditeljstva polažete celog života i čini mi se da je sve teži. Mi sada ulazimo u „lude“ godine, u kojima je neophodno mnogo strpljenja, tolerancije, ali i preispitivanja. Moja ćerka Sofija ima 13 godina. Za sada imamo dobru komunikaciju koja se svodi na poverenje, drugarski odnos, ali sve na jasnoj relaciji roditelj-dete. Mislim da ni dete, a ni vi, kao roditelj, ne smete zaboraviti na tu kućnu hijerarhiju - ko je ko. Poštovanje mora da postoji, ali ne bi trebalo previše „trenirati strogoću“. Važno je da imate zdravu porodicu, i tu onda nema problema.

Tekst: Marina Stojadinović