Pjer stiže u veliki grad sa druge strane okeana, u koji je pozvan zbog važnog posla. Van sebe od neizvesnosti, nesiguran i sam, ulazi u mali kafe u slepoj uličici i tamo upoznaje prelepu mladu ženu koja mu, sasvim neočekivano, pruža ruku i hrabri ga dok joj poverava svoj strah od sutrašnjeg dana. Uhvativši njen otvoreno zainteresovan pogled na svom telu strasno joj ga uzvraća, ali ona, iznenada, napušta kafe. Ne mogavši to da podnese - ne tog za njega tako teškog dana - Pjer istrčava za njom...
Napolju ga dočekaše mrak i voda. Nije shvatao ništa od onoga što se dešavalo oko njega, niti ne osećajući na sebi ledene kapi koje su ga u tren oka sasvim pokvasile, prodirući kroz njegovu tanku košulju nezaštićenu kišnim mantilom. Stajao je nedaleko od ulaza u kafe, pod mlazom vode, okrećući se levo-desno, ne videći ništa, sasvim slep ne od mraka - već od razočaranja.
Morao je da je pronađe. Morao je da je pronađe - odmah!
I svojim oštrim plavim pogledom prodirao je kroz mrak i mlazeve vode koji su ga zasipali. Možda je ne bi ni primetio da nije gledao tako uporno - jer i ona je izašla na neprozirnu kišu. U sledećem trenutku opazi je kako, sva drhteći u tankoj, kao pena lakoj haljini, stoji ispod nekog plitkog luka jedne od fasada, ispod neke male niše koja joj je predstavljala preslab zaklon, pripremajući se da potrči kroz ledenu vodu.
U nekoliko koraka svojih dugih nogu našao se pred njom pribijenom uz zid, stisnutom pod malom nišom kao da je neka nezaštićena mokra ptičica. Ne govoreći ni reči, Pjer se naže nad tom nepoznatom devojkom, sada zaista sasvim sitnom pod njegovim ramenima i, raširivši svoj veliki mantil kao nepromočivi šator, zaštiti ih oboje - zajedno.
Nekoliko trenutaka nije se usuđivao da pogleda nadole, prema NJOJ. Ali toplota koja se od nje širila u tom malom šatoru pod lukom fasade zaustavljala mu je dah i - znao je da i ona to čuje - ludo mu ubrzavala srce.
Polako saže glavu i, pod svetlom visoke ulične svetiljke, srete pogled njenih velikih očiju. Bile su tako blizu da je jasno video bistrinu velikih tamnih zenica i senku trepavica.
Strašno je želeo da joj nešto kaže, nešto lepo i nežno, što će - i ako se sada konačno rastanu, i ako se nikada više ponovo ne vide - zapamtiti zauvek.
Rekao je prvo što mu je palo na pamet.
„Ne znam ti ni ime...“
Umesto da odgovori, i ona prošaputa, tako da ju je od zvuka kiše jedva čuo.
„Sasvim si mokar...“
Lakim dodirom (možda mu se samo učinio), prstima pređe preko tkanine njegove košulje potpuno natopljene vodom.
„Trebalo bi to da...“ - šaputala je polako zatvarajući oči - „...da skineš.“
Ne verujući sopstvenim ušima, ne dišući da se ne probudi iz tog sna, Pjer još niže spusti glavu. Nešto u njenom tonu, nešto u položaju njene glave govorilo mu je da su tu, pod tom plitkom strehom, odjednom kao sami na svetu i, uprkos tome što su jedno drugom potpuni stranci - sasvim prisni i bliski.
„Reci mi svoje ime...“ – rekao je duboko. „Dozvoli mi da te nekako zovem...“
I ta lepa žena, zaštićena od kiše njegovim telom, dotičući mu obraz mokrom kosom slepljenom od vode, dok su joj se divne grudi visoko podizale boreći se za vazduh, više dahnu nego što šapnu:
„Ana. Ime mi je Ana.“
On nije više navaljivao. Samo je strpljivo stajao tako, nagnut nad nju dok je kiša nastavljala da pada, želeći samo jedno - da nikada ne prestane. Strpljivo je čekao - odluka je bila njena.
Ona je bila tu, sama i krhka, pod njegovim snažnim telom, izdvojena od celog sveta mrakom i bukom vode, potpuno nezaštićena, njemu na milost i nemilost. Da se samo pokrenuo, da se oslonio na nju, ne bi joj pomoglo da vrišti i doziva - ne bi mogla ni da se pomeri. Savladao bi je sa pola snage, dobio bi od nje bar poljubac, bar dodir tih izazovnih grudi koje su mu mutile pamet. Mogao bi bar da oseti miris njene mokre kose sasvim blizu, još bliže nego što ga oseća sada.
Ali to se nikada ne bi dogodilo - Pjer je to znao. Nikada svoju ogromnu snagu nije upotrebio da pridobije neku ženu. Nikada je nije koristio niti da se njome razmeće pred tim tako dragocenim nežnim bićima. Zato je sada samo čekao, tako nagnut, dajući joj dovoljno vremena da ga oseti, da ga poželi, da mu sama dođe.
Ili da NE dođe.
Odluka je bila njena.
On je to znao.
A i ONA je znala.
Trenuci su prolazili dugi kao večnost - osećao je kako ga ta neizvesnost muči svojom surovošću. Skoro da je požalio što je uopšte pošao za njom, što nije ostavio da sve prođe do sutra, prekosutra... Možda sutra više ni neće biti u ovom gradu, možda će se već uveče ukrcati na avion preko okeana! Tada više ništa neće biti važno.
Pjer strasno požele da je obuhvati rukama, da je stegne u zagrljaj (naravno, pazeći da je ne izlomi kao krhku porcelansku lutku) - ali držao je svoj kišni mantil preko oboje, štiteći ih od mlaza vode koja nikako nije prestajala da ih poliva.
Tako odluka zaista ostade njena. Pošto su mu ruke bile vezane, Pjer se sav pretvori u usne, pružajući joj ih poluotvorene i već odavno spremne za poljupce. Ona ih pokorno prihvati, stavljajući svoj mali jezik među njegove zube. Čuo ju je jasno kako duboko uvlači vazduh kroz nozdrve, strasno uživajući u poljupcu. Taj mu zvuk sasvim oduze snagu.
„Ana...“ - šapnu bespomoćno kada je svoje usne konačno odmakla od njegovih.
„Znam...“ - odgovori ona boreći se za dah. Pred njegovim zadivljenim očima, zaklonjena njegovim ramenima, ta divna nepoznata žena spusti ruke i, prstima nemirnim i nestrpljivim, raskopča svoju tanku, mokru haljinu.
Pjer bi se mogao zakleti da nikada nije video grudi lepše od njenih, nikada put tako belu i čistu pod svetlom ulične svetiljke, kožu tako meku. Nije više imao snage ni da ponavlja njeno ime. Ostala je u haljini, ali tako raskopčana, golih grudi, u tkanini natopljenom kišom - stajala je pred njim kao gola (kao neka sirena tek izašla iz vode). Bespomoćan da je dotakne, Pjer je mogao samo da joj se divi.
Ali ona nije bila zadovoljna onim što je mogla da vidi. Ne obazirući se na sopstvenu izloženost, kao da ni ne postoji, njegova nepoznata sirena, u tom šatoru od njegovih ruku i mantila, i sama drhteći tako da je jedva smirivala prste, teškom mukom poče da otkopčava njegovu košulju. Dugme po dugme, gledajući ga sjajnim pogledom, grizući usne, otkopčavala je košulju na tom snažnom velikom telu, sa svakim dugmetom sve nestrpljivija da vidi sve što krije. A kada je uspela da ga potpuno raskopča, kao da konačno otkriva to veliko blago sakriveno iza tkanine, nežno prisloni obraz uz njegove grudi, ljubeći ga i zavlačeći svoje tople ruke između mokrog platna i njegovog tela, grleći ga i milujući mu leđa.
Nije više mogao da drži to okrutno odstojanje između sebe i nje. Najpažljivije što je mogao, da je ne povredi svojom težinom, Pjer se prvo samo ovlaš osloni o nju a onda, kao gurnut strašću koja mu je palila grudi, prisloni je nežno ali snažno uz zid iza njenih leđa, pritiskajući je čitavim telom.
Težak uzdah sa njenih usana pokazao mu je šta oseća. I dalje držeći mantil oko sebe i nje, nekoliko dugih trenutaka puštao je da ih taj osećaj oboje muči. Ali onda spusti ruke, dok mu je voda curila niz leđa, i samo nju zaštiti mantilom. Uvio ju je kao dete u veliku nepromočivu tkaninu i, ljubeći joj lice i usne, teškom mukom se odvajajući od tog tela koje je već skoro osvojio, provukao ruke ispod njenih pazuha i kolena i - kao da je zaista sirena, a ne žena - poneo je tako u naručju, kroz kišu.
„Ana“, šaputao je. „Ana...“
Pod kapima koje su je kvasile, ljubila mu je vrat i nežnu kožu ispod uha. Jednu ruku zavukla mu je u kratku mokru kosu, grleći ga drugom, ležeći na njegovim mišicama kao na najudobnijem ležaju. A onda nasloni glavu na njegovo rame i umiri se kao da sada, zaista, nema više snage.
Andrea Marok
(Drugi odlomak iz romana "Trougao")