Jovana se sa uzdahom sručila na sofu. Svi njeni snovi rušili su se i nestajali u trenu. Zagnjurila je lice u šake, svesna da nema izlaza.
-Kakav sam bio? - ponosno je upitao posle priredbe, skakućući ponosno oko nje.
-Super… – odsutno je odvratila.
Poslednjih dana nekako nije bila sva svoja. Čekala je Bobov poziv koga nije bilo. Odlučila je da mu se ne javi prva. Umesto toga, zatvorila se u sebe i trudila da otaljava svakodnevicu.
-Mama, zašto si neraspoložena? – nastavio je Vuk – Zar nisi zadovoljna mojim recitovanjem?
-Oh, ne dušo! – prenula se – Nema to nikakve veze sa tobom… Imam nekih problema…
-Na poslu?
-Pa… - nije znala šta da odgovori – Na neki način je povezano sa mojim poslom… - neodređeno je objasnila.
-Na koji način? – nije odustajao.
-Oh, Vuče… To je jako komplikovano i ne znam kako da to objasnim…
-Jel` to zbog onog čoveka sa kojim si izlazila uveče? – zatekao je pitanjem koje nije očekivala.
-Otkuda ti to? – začuđeno ga je pogledala.
-Čuo sam kada si jedno veče pričala sa Slađom…
-Dobro… - uzdahnula je – Jeste. To je čovek koga sam upoznala preko posla, pričala sam ti da je on poznati pevač i da živi u Beču…
-Znam, radila si intervju sa njim – klimnuo je.
-Tačno. Ne znam kako se to dogodilo, ali nekako smo se dopali jedno drugom i eto… On je sada otišao u Beč zbog posla i ja sam malo neraspoložena.
Pogledao je ozbiljno. Nije mogla da pročita izraz u njegovim očima. Ćutao je.
Na putu do kuće, nijedno od njih dvoje nije progovorilo. Vuk je odbio večeru i otišao u krevet. Ostala je sama sa svojim mislima. U grudima je nešto jako zabolelo i suze su same potekle. Nije mogla da ih zaustavi. Činilo joj se da je plakala čitavu noć. Pred zoru se malo smirila i obećala sebi da joj se ovo više ne sme dogoditi.
