-Kakav sam bio? - ponosno je upitao posle priredbe, skakućući ponosno oko nje.
-Super… – odsutno je odvratila.
Poslednjih dana nekako nije bila sva svoja. Čekala je Bobov poziv koga nije bilo. Odlučila je da mu se ne javi prva. Umesto toga, zatvorila se u sebe i trudila da otaljava svakodnevicu.
-Mama, zašto si neraspoložena? – nastavio je Vuk – Zar nisi zadovoljna mojim recitovanjem?
-Oh, ne dušo! – prenula se – Nema to nikakve veze sa tobom… Imam nekih problema…
-Na poslu?
-Pa… - nije znala šta da odgovori – Na neki način je povezano sa mojim poslom… - neodređeno je objasnila.
-Na koji način? – nije odustajao.
-Oh, Vuče… To je jako komplikovano i ne znam kako da to objasnim…
-Jel` to zbog onog čoveka sa kojim si izlazila uveče? – zatekao je pitanjem koje nije očekivala.
-Otkuda ti to? – začuđeno ga je pogledala.
-Čuo sam kada si jedno veče pričala sa Slađom…
-Dobro… - uzdahnula je – Jeste. To je čovek koga sam upoznala preko posla, pričala sam ti da je on poznati pevač i da živi u Beču…
-Znam, radila si intervju sa njim – klimnuo je.
-Tačno. Ne znam kako se to dogodilo, ali nekako smo se dopali jedno drugom i eto… On je sada otišao u Beč zbog posla i ja sam malo neraspoložena.
Pogledao je ozbiljno. Nije mogla da pročita izraz u njegovim očima. Ćutao je.
Na putu do kuće, nijedno od njih dvoje nije progovorilo. Vuk je odbio večeru i otišao u krevet. Ostala je sama sa svojim mislima. U grudima je nešto jako zabolelo i suze su same potekle. Nije mogla da ih zaustavi. Činilo joj se da je plakala čitavu noć. Pred zoru se malo smirila i obećala sebi da joj se ovo više ne sme dogoditi.
-Jovana! – začula je poznati glas a druge strane linije – Kako mi je drago da ti čujem glas!
-Hej… - trudila se da zvuči bezbrižno – Kako si?
-Dobro, u haosu… danima ne stižem da ti se javim, ali neprestano mislim na tebe…
-I ja na tebe – priznala je.
-Nedostaješ mi jako… - dodao je.
-I ti meni…
-Razmišljao sam o ovoj situaciji, zaista je teško ovako na daljinu… - nastavio je.
-Da, nije baš zgodno… - složila se.
-Znam da je škola gotova, mislio sam da se spakujete i dođete ovde kod mene… - oprezno je predložio.
-Stvarno?? – nije mogla da sakrije iznenađenje.
-Stvarno! Mogu li da se nadam da ćeš razmisliti o tome?
-Možeš… – pokrila je usne rukama – Iznenadio si me…
-Zašto? Zar ti nisam to i ranije predlagao?
-Jesi, ali…
-Jovana, ja želim da budeš kraj mene, zaista…
-Dobro, malo sam zbunjena..., ne znam šta da kažem…
-Kaži da dolazite… - glas mu je bio mek, ubedljiv.
-Dobro, pokušaćemo… - zadrhtala je od saline uzbuđenja.
-Jedva čekam…
-Neću da idem tamo!! – lice mu je bilo crveno od besa – Neću nigde da idem iz naše kuće! Ovde su moji drugovi, moja kuća, sve…
-Smiri se, nema potrebe da vičeš – smirivala ga je – Bob je zaista dobar čovek i jako voli decu. Ima divanu kuću sa bazanom, mogao bi da uživaš…
-Neću da idem!! – ustrajao je ljutito – Ne volim njegovu kuću, ne volim bazen, ne želim da idem tamo!!!! Pusti me na miru!!! – odjurio je u svoju sobu i zalupio vratima.
Jovana se sa uzdahom sručila na sofu. Svi njeni snovi rušili su se i nestajali u trenu. Zagnjurila je lice u šake, svesna da nema izlaza. Trgla se kada ga je čula da jeca. Ni u snu ne bi učinila ništa da naudi svom detetu. Njena sreća u poređenju sa njegovom nije bila bitna. Pokucala je na vrata i ušla u njegovu sobu. Plakao je lica pokrivenog jastukom. Sela je na ivicu kreveta i dotakla ga nežno. Trznuo je telom i odmakao se od nje.
-Vuče, slušaj me… - skinula je jastuk sa njegovog uplakanog lica – Nema potrebe da plačeš, ne idemo nigde, ako to ne želiš.
-Stvarno? – prestao je da plače i zagledao se u nju.
-Naravno. Ti znaš da si ti za mene najvažniji…
-A tata? – iznenadio je pitanjem.
-I tata, naravno – potvrdila je – Onako kako sam volela tvog tatu, neću nikoga voleti. Ovo što mi se sada dogodilo, drugačije je. Stalo mi je i do Boba, ali ono što sam osećala prema tvom tati, nikada neće nestati, to je zauvek ovde – pokazala je na svoje srce.
-Ali, ako sada voliš njega, onda ne možeš da voliš tatu!! – ustrajao je.
-Nije tako – odmahnula je – Još si mlad da bi mogao da razumeš kako se odrasli osećaju. Ponekad se ljubav završi zato što nekoga više ne volimo, a ponekad se završi zato što više nema voljenog bića, ali ljubav ostane. Ja sam, posle tate, mislila da više nikoga neću moći da volim, ali eto, dogodilo se…
-Ja želim da ostanemo ovde – tužno je zaključio – Molim te, mama…
-Ne brini zlato – zagrlila ga je čvrsto – Ne idemo nigde. .. – rekla je, dok se nešto u njoj lomilo i kidalo.
-Žao mi je, ali ne mogu… - tužno je rekla – Vuk ne želi da dođemo kod tebe, a ja ne bih nikada mogla da ga povredim… Ne bih bila srećna…
-Znam… - zaćutao je – Nisam to očekivao, ali razumem.
-Nisam ni ja… - napravila je kratku pauzu – Vuk je emotivno dete i njegov život je vezan za Beograd… Tu su njegovi prijatelji, škola, naš dom…
-Sve razumem Jovana, nema potrebe da objašnjavaš… - glas mu je bio nekako krut, dalek…
Osećala je da se lagano udaljavaju jedno od drugog. Stvari nisu išle u pravcu u kome su želeli. Mislila je da je najbolje da okonča agoniju i oslobodi ga.
-Vidiš i sam da ne ide na daljinu… - bol je gušio dok je govorila – Bilo nam je lepo, ali…
-Šta želiš da mi kažeš Jovana? – muklo je upitao.
-Želim da ti kažem da… - suze su nezadrživo navirale, morala je da zastane – Ako želiš da nastaviš svoj život, nemaš nikakavu obavezu prema meni… Ja ipak nisam sama…
-To sam znao od početka – podsetio je – Vuk je još mali i znam da ga voliš više od bilo čega, ali nemoj još da odustaješ od sebe, od mene, od nas …
Ugrizla se za usnu da ne zaplače pred njim. Njegove reči bile su lepe, divne, ali ona nije mogla da im se raduje. Nije imala prava zbog svog deteta…
-Oh, Bobe… - zavapila je – Daleko smo, previše smo daleko… Uskoro će naići neka druga i ti ćeš me zaboraviti. Ne smem da živim u snovima, dugo sam bila slomljena, ne bih podnela da se to još jednom dogodi…
-Jovana… – glas mu je bio molećiv - Ne postoji niko drugi, ne želim nikoga osim tebe.
Pokrila je slušalicu rukom, da sakrije od njega suze koje više nije mogla da zadrži.
-Moram da idem… - rekla je, kada se malo smirila – Ćao!
Prekinula je vezu, pre nego što je stigao da odgovori. Otrčala je u kupatilo i prepustila se suzama koje su kao bijica tekle iz nje.
Kada se smirila, popravila je šminku i na silu se osmehnula svom liku u ogledalu. Podsetila je sebe na životnu filozofiju koju je usvojila posle Darka. Kakve su ti misli – takav ti je život! Poslala je univerzumu nekoliko lepih misli i želja. Možda će to pomoći…
-Mama je stalno tužna Slađo… - objašnjavao je ozbiljnim tonom – Znam ja da je to zbog mene i onog čoveka koji joj se sviđa. Ali, stvarno ne želim da idem tamo kod njega da živimo.
-Ti si jako pametan dečko Vuče – klimnula je – A tvoja mama je najbolja mama na svetu i radije će da bude tužna, nego da dozvoli da ti budeš nesrećan.
-Znam… - zamislio se – Ali, ja ne želim da ona bude tužna… Šta da radimo?
Slađa je zaćutala. Možda bi vredelo pokušati…
-Imam jednu ideju, ali to mora da bude naša tajna, razumeš!
-Razumem – klimnuo je ozbiljno – Šta si smislila?
-Prvo moraš da budeš siguran da želiš da mama bude sa njim i da bude srećna – rekla je – Da li li si siguran da to želiš?
-Sto posto!! – odvratio je svečano – Želim da se mama opet smeje, a ne da bude stalno zamišljena i plače kad misli da ja spavam.
-I spreman si da prihvatiš da ona voli još nekog osim tebe? – nastavila je – Ti znaš da to neće umanjiti njenu ljubav prema tebi.
-Znam – klimnuo je ozbiljno – I ja volim Aleksandru, a volim i mamu!
-Super! – Slađa zadovoljno pljesnu – Onda slušaj plan…
Još uvek nema komentara - sjajna prilika da pokreneš diskusiju.