Na putu do tebe (4. deo)

-Mama, mogu li da gledam "Betmena"? Završio sam domaći, večerao sam i sklonio sam sa stola... – objašnjavao je molećivim tonom.

-Dobro, ali samo do deset! U deset u krevet!

-Juuuuuupiiiiiiii!!! – poskočio je i zvučno je poljubio – U deset se završava i idem odmah posle na spavanje.

-Dobro, gledaj i budi miran, moram da pogledam nešto za posao...

-Hoću, biću nevidljiv – zavrteo se oko sopstvene ose uz glasno šištanje – Ja sam nevidljiv!!!

-Hehehehehe... – nasmešila se – Ali budi i nečujan. Inače...

-Dobro! – smesta je seo na sofu i zaćutao – Samo ti radi, neću ti ja smetati – trepnuo je svojim dugim trepavicama nevino.

-Važi pile, zaista mi treba tišina i mir – pogledala ga je sa ljubavlju – Znaš da te puno volim, ali sad zaista moram da radim.

-Znam, mama – ozbiljno je pogledao – I ja tebe mnogo volim.

Ustao je i dotrčao da je zagrli. Poljubila ga je u kosu i privila uz sebe. Ponekad je osećala da mu je teško bez oca, ali on to nikada nije govorio. A, to je bolelo nekako još više...

Nasmešila mu se i zamrsila njegovu gustu kosu. On se poslušno vratio na sofu i uskoro potpuno odlutao u avanturu koja se odvijala na ekranu.

Vratila se poslu i ponovo preslušala razgovor sa Bobom. Bila je zadovoljna jer je intervju bio dosta dobar i atipičan. Još ako se uzme u obzir da nije imala potpunu slobodu u izboru tema, a ni previše vremena za razgovor, rezultat je bio iznad očekivanog.

Ponovo je primetila da su njegovi odgovori bili prijatno iznenađenje... Od njega je više očekivala površnost ili samodopadljivost, ali je dobila vrlo kvalitetan materijal. Očigledno je imala pogrešnu sliku o njemu...

Napravila je skicu teksta koji će ujutru pokazati uredniku. Dodala je uvod, u kome je iskoristila zanimljive podatke koje je prikupila o njemu i time zaokružila priču. Ako bude sve onako kako se nadala, imaće jedan odličan prilog za časopis i dobru reklamu za koncert.

PageBreak

-Dobro je ovo Jovana! Sviđa mi se...– smeškao se zadovoljno urednik – Znao sam ja koga treba da pošaljem na zadatak. Usput da ti kažem da tekst pošalješ i Bobu, hoće da ga pregleda pre nego što pošaljemo na prelom.

-Hvala vam – nasmešila se zadovoljno – Hoću, nije problem. Nadam se da neće imati primedaba, zaista sam se trudila da verno prenesem njegove stavove...

-Svakako, ali znaš kakve su zvezde... – slegao je ramenima – Pošalji to što pre, da ne gubimo vreme.

-Ne brinite, odmah ću – ustala je i pokupila papire – Vidimo se...

Zaćutala je, jer mu je u tom trenutku zazvonio mobilni telefon. Javio se, klimnuvši joj da je razgovor završen. Izašla je sa osmehom, zadovoljna sobom.

-Šta je bilo kod Radovana? – upitala je Renata.

-Ništa, pogledao je tekst i rekao da je dobar. Sad ga šaljem Bobu na odobrenje...

-Dobro, sad čekam da čujem obećane detalje... – okrenula je stolicu prema njoj i podbočila se rukama, spremna da čuje sve zanimljive pojedinosti sa razgovora.

-Pa... – pitala se šta može da joj ispriča kao zanimljivost – Prvo smo ga čekali više od pola sata i to me je malo iznerviralo... – počela je.

-Tipično, ali verujem da je vredelo... – dodala je uz uzdah.

-Pa jeste, Bob je vrlo zanimljiv i inteligentan čovek, za vreme razgovora se uopšte nije ponašao kao tipična zvezda, već je bio dosta opušten i realan...

-Uh... – opet je uzdahnula iz dubine – Jel` isto onako neodoljiv i u prirodi? – zapitkivala je.

-Ne znam, nisam razmišljala o tome – slegla je ramenima.

-Eh, to ti ne verujem... – odmahnula je rukom – Samo nećeš da priznaš...

-Nemam šta da ti priznam – počešala se zamišljeno – Jeste šarmantan, zgodan i sve to... Na mene je više utisak ostavila njegova duhovnost...

-Ma hajde, molim te, kakva duhovnost! – brecnula se – Osećam da si balavila sve vreme dok si ga gledala, samo ti to nikad ne bi priznala – smejala se veselo – Pa šta tu ima loše??

PageBreak

-Nema ništa i ne poričem da je veoma privlačan... – odvratila je – Ali bilo bi detinjasto od mene da počnem da maštam o njemu samo zato što sam ga jednom srela... Zato se držim posla i ne razmišljam o njemu kao o muškarcu...

-Znam, znam... – opet je uzdahnula setno – Ali, zar ne bi volela da imaš takvog muškarca kraj sebe... Što bi rekla jedna moja prijateljica on ima ovde...- dotakla je čelo, ovde... - pokazala je na srce -  i ovde -  zaključila je, pokazujući na džep.

-Da, šta reći... savršen muškarac – nasmejala se Jovana.

-I jeste, da znaš – klimnula je ozbiljno Renata – Srećna je ona koja je sa njim...

-Verovatno jeste, mada se o tom delu njegovog života ništa ne zna...

-Tačno, a to je baš čudno...

-Znam da ne voli da se dira u njegovu privatnost, a verovatno pazi da ga paparaci ne vide sa tom nekom...

-Aha... – klimnula je – Svašta se priča, ali niko ne zna istinu o njegovom ljubavnom životu.

-Pa, dobro, to i nije toliko važno... – pomirljivo je zaključila.

-Da... – zamišljeno je odvratila Renata – Mogu samo da zamislim kakva treba da bude ta neka izabranica njegovog srca...

-Hahahahaha.. – nasmejala se Jovana – Samo ti zamišljaj, a Radovan će nas obe staviti u top ako nas vidi da ćaskamo, umesto da radimo.

-Auuuuu... – trgla se i pogledala na sat – Moram da požurim i stavim nešto na papir pre pauze... Uh, baš sam gladna!!

Jovana se nasmejala i odmahnula rukom. Renata je bila zaista nepopravljiva, ali bez nje bi kancelarija bila pusta i dosadna.

Otvorila je tekst i poslala ga mail-om Bobovom čoveku zaduženom za odnose sa javnošću. Obzirom na to kakav je utisak ostavio kada su se sreli pre intervjua i koliko je gnjavio, očekivala je da će svakako imati neku primedbu. Uzdahnula je i slegla ramenima. Nije joj preostajalo ništa drugo, osim da sačeka odgovor.

Nastaviće se...