Na putu do tebe (1. deo)

Jovana se umorno protegla i zevnula. Bacila je brz pogled na sat, iako je već znala da je jako kasno. Uzdahnula je. Svaki dan ista priča. I pored svih pokušaja da organizuje vreme i jednom ode ranije na spavanje, uvek je vreme nekako uspevalo da joj pobegne i iscuri...

Na koliko je samo takvih događanja bila i sama, naravno sa one druge strane fotoaparata i iza mikrofona. Kao novinar jednog od prestižnih ženskih listova, valjalo je ispratiti sve što je aktuelno, zabeležiti sve što poznati kažu i misle, opisati sve ono što široki krug čitalaca nije mogao da vidi i dočarati ukus slave koji se činio tako sladak...

Zevnula je i spustila novine kraj kreveta. Vreme za spavanje je već dovoljno trošila, sad je već bilo dosta. Ugasila je lampu i zatvorila oči. Kao i svake noći pred spavanje, pomislila je na muškarca koji joj je uvek nedostajao kada ostane sama sa svojim mislima. Od kada je Darko iznenada napustio nju i ovaj svet, krevet je uvek bio prevelik... Prizvala je u mislima njegovu sliku i nasmešila se nesvesno. Svake noći je pred san vodila u mislima razgovor sa njim, pričala mu o onome što joj se događalo, o Vuku i školi, o porodici i prijateljima. Ta veza, ta nit za koju se držala tako čvrsto pomagala joj je da prebrodi težinu svakodnevice i da zaspi uljuljkana mišlju da nije sama, da je Darko uvek bio i uvek će biti uz nju.

-Mama, mama... – dozivao je Vuk iza vrata kupatila – Izađi, ne mogu da nađem čiste čarape, zakasniću u školuuuuu!!!

-Evooooooooo!!! – provukla je češalj na brzinu kroz dugu, talasastu kosu i gurnula ga u plakar – Izlaziiiiim!!!

Vuk je nestrpljivo cupkao ispred vrata, a onda je skakutao za njom do svoje sobe, ponavljajući kako nema njegovih čarapa. Nije imala ni vremena, niti strpljenja da mu objašnjava da su čarape na svom mestu, u trećoj fijoci, kao i uvek, odjurila je, našla i bacila mu, u klupko smotani, par belih, sportskih čarapa.

PageBreak

-Pa gde su bile? – čudio se – Ja nisam mogao da ih nađem.

-Na svom mestu! – naglasila je – Ne pod krevetom, iza vrata i slično, već u fijoci Vuče!

-Ahaaaaaaaaa! – nasmešio se šeretski i u tom trenutku je jako podsetio na svog oca – Dobro, možda tu nisam gledao.

Nije mogla da ostane ozbiljna i pored toga što je znala da je potpuno nepedagoški da se nasmeje. Potapšala ga je čelu blago.

-Uključi malo mozgić!

-Uključen je! – namignuo je – Ali na minimum, još je ranooooo!!

-Nevaljalko jedan jezičavi! – tobože ga je prekorela – Požuri, zakasnićemo oboje jutros!

Odjurio je po školsku torbu zviždućući neku poznati melodiju, dok je ona proveralala po treći put da li je sve isključeno. Vuk je jurnuo niz stepenice, glasno pevajući, dok je ona pokušavala da zaključa i poluglasno ga umiri.

-Skalpiraće me komšiluk zbog tebe! – rekla je dok su se smeštali u auto – Veži pojas i ne otvaraj prozore po običaju! – dodala je, ubacujući u brzinu.

Letimično je pogledala na sat i pomolila se saobraćajnim svecima da ne bude gužve. Srećom, izgleda da su je neki od njih i čuli, jer je do škole stigla za manje od deset minuta. Vuk je iskočio i kao u uvek otvorio prednja vrata i gurnuo glavu da je poljubi za rastanak. Ustvari, samo bi namestio obraz da ona njega poljubi i uz brzo "ćaooooo" nestao u školskom dvorištu.

-Dobro jutro – pozdravila je kolege iz redakcije – Jeste li svi dobro danas?

-Ih, dobro.... – namrštila se Renata – Ko može da  bude dobro u ponedeljak ujutru..?

-`Jutro cico – pozdravila je sekretarica – Kafa?

-Daaaaaaaaa!! – zahvalno se nasmešila – Ti si pravo srce Danijela.

-Uvek... – namignula je i otišla po kafu.

Tek što je sela za svoj sto, spremna da je jutarnja doza kafe dovede u upotrebljivo stanje, telefon na njenom stolu prekide tok lepih misli.

-Halo?

-Jovana, dobro jutro – bio  je to glavni urednik – Možeš li da dođeš do mene?

-Naravno – spremno je odvratila, istovremeno zakolutavši očima – Odmah dolazim.

-Šta je bilo? – upita Renata.

-Nemam pojma – slegla je ramenima – Zove me Radovan...

-Hmmm..., pa šta je toliko hitno?

-Ne znam.., čućemo uskoro...

PageBreak

Pokucala je na vrata urednika i sačekala da je pozove. Radovan podiže pogled preko naočara ka njoj i pokaza joj rukom da uđe.

-Sedi Jovana, hteo  bih nešto da ti pokažem.

Pružio joj je faks koji je čitao kada je ulazila. Preletela je pogledom preko ispisanih redova, pogledala ka njemu i nastavila da čita.

-I...? Šta kažeš?

-Pa lepo... – slegla je ramenima – Veoma lep i human gest.

-Jeste, ali nije to suština mog pitanja... – pogledao je značajno izvijenih obrva – Vest za nas je da Bob dolazi u Beograd i da mi, kao jedan od pokrovitelja ovog koncerta, imamo pravo na ekskluzivan intervju! Ti dobro znaš da on ne daje intervujue i izbegava novinare, ali mi ga imamo i moramo to da uradimo baš onako.... – mahnuo je rukom.

-Pa slažem se... – klimnula je – Publikla već odavno nije imala prilike da ga vidi u nekim novinama u tom izdanju... Samo poneka fotografija ili  vest iz Beča, ali intervju zaista... – odmahnula je, kao da se i ne seća od kada.

-E, upravo to ti pričam! – potvrdio je – Znači, do detalja prouči sve čega se dokopaš o njegovom životu, karijeri u Beogradu, a posle u Beču, obuhvati sve, prošlost, sadašnjost i budućnost...Posebno istakni ovaj koncert, njegov humani gest i slično...Razumeš!!

-Razumem – klimnula je – Želiš da akcenat bude na ovom humanitarnom koncertu i  karijeri...

-Apsolutno!  Nemoj mnogo da se petljaš u njegov privatni život, čuo sam da to ne voli.

-O.K. Kapiram. Kome treba da se javim za dogovor.

-Njegovom menadžeru – dodao joj je papir sa podacima – Sa njim ćeš dogovoriti vreme i mesto i povedi Ognjena za fotografije, on ti je slobodan...

-Važi – ustala je – Planiraš naslovnu?

-Naravno! Ovaj broj će da nam plane, garantujem!

-Hahahahaha... – nasmejala se – Ako  ja ne zabrljam nešto...

-Taman posla, znam ja da si ti pravi profi, zato ga tebi i dajem.

-Hvala Radovane, lepo je to čuti od tebe.

-Znam, ja sam malo težak na komplimentima...

-Hahahahahah... malo?

-Pa dobro... – iskrivio je usne u nešto nalik osmehu – Neko mora da pazi na sve vas, inače ode mast u propast...

-A odoh i ja, kafa mi se načisto ohladila...

-Hajde... I pazi šta radiš...!

-Si, šefe – salutirala je i nestala iza vrata.

PageBreak

-Dobio sam pet iz likovnog! – mahao joj je crtežom ispred lica – Učiteljica mi je rekla da ću imati pet za kraj godine!

-Super! Hajde, skloni mi to sa lica, ne vidim kuda vozim.

-Sutra imam kontrolni iz biologije, moraš da mi pomogneš... – Izvadio je paketić žvaka iz torbe i strpao dve – Hoćeš ti?

-Neću, ne žvaće mi se,  gladna sam.

-I ja...  Jel` možemo da svratimo u Mek? Mooooolim teeeeeeee!!!

Jovana ga pogleda i namršti se.

-Znaš da ja to ne odobravam... Ta hrana nije zdrava...

-Moooolim teeeeeeeeeee! – zavapio je još jače – Pa dobio sam pet!! – dodao je, kao adut u svoju korist.

Nasmejala se i pogledala ga. Ljubav koju je prema njemu osećala je bilo nešto što ne može da stane u prost okvir reči i govora. Ispunjavao je posebno mesto u njenom srcu za koje nije ni znala da postoji dok se nije rodio. To tako savršeno mesto našao je istog trena kada ga je ugledala i uzela i naručje i čvrsto je svezao uz svoje beskrajno plave, tople oči za sva vremena...

-Dobro, ali nemoj da ti pređe u naviku – naposletku je rekla – Ionako nemamo ništa kod kuće.

-Jupiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!!! – poskočio je sa sedišta iza nje i obgrlio je oko vrata – Ti si najboljaaaaa!!

-Udavićeš  meeee... – gušio je rukama – Ludo!!

-Meeeek, Meeek, Meeek... – pevušio je veselo – Meeek, Meeek, Meeek...

-Prestani,  poludeću!

-Meeek, Meeek, Meeek... – nastavio je da se glupira – Meeek, Meeek, Meeek!!

-Počinjem da se predomišljaaaaaaaam!! – dobacila mu je preko ramena.

-Dobroooooo, neću više... - odmah je prestao i uozbiljino se – Što se odmah ljutiš?? – durio se.

-Ne ljutim se, samo ne mogu da slušam tvoju dreku!

-Nije to dreka, to je pevanje!

PageBreak

-Stvarno??!! Nisam našla sličnost... – zadirkivala ga je – A kad smo već kod pevanja, imam i ja jednu vest. Radiću intervju sa Bobom, poznatim pevačem!!

-Ko je taj? – vest ga nije nije baš dojmila.

-Bob, odnosno Boban kako mu je pravo ime, je naš poznati pevač koji već godinama živi i radi u Beču. Nekad davno, pre tvog rođenja, on je bio pevač i frontmen poznate beogradske rok grupe. To je bilo onda kada sam ja bila mlada – dodala je.

-Uh, zar tako davno?! – zadirkivao je.

-Jeste, tako davno. On je otprilike moja generacija, znači ima trideset osam, trideset devet godina, jako je poznat u Austriji, a i kod nas.

-Aha... – njena priča ga uopšte nije zanimala.

-Ti mene uopšte ne slušaš! – prekorela ga je – A treba da znaš da je to meni veoma važno i da je ekstra što je urednik meni dao da radim taj intervju.

-Pa dobro – slegao je ramenima – A jel` to znači da ti ideš u Beč?

-Ne, on dolazi ovde – objasnila je – On je iz Beograda inače, samo tamo sada živi. Imaće ovde humanitarni koncert za jednog dečaka koje je potreban novac za tešku operaciju koja se radi u inostranstvu i to je jako lepo  i humano – zaključila je.

-Jeste – složio se – A zašto pravi koncert, zašto nije dao svoj novac kad je bogat??

-Hmmmm... – njegovo pitanje je malo zateklo – Prvo, mi ne znamo koliko je on  bogat, a drugo, kada se bude čulo za razloge koncerta, možda će još neko da pomogne dečaku...

-Ahaaaaa... – klimnuo je – Razumem. Mada mislim da je on prvo trebao da da svoj novac, pa bi onda dali i drugi...

-Eh, Vuče.... – uzdahnula je  - Vi deca ste nekada jako komplikovani sa tom vašom logikom...

-Nisam komplikovan, samo sam jako gladan – zakrčao je, imitirajući krčanje stomaka.

-Dobro, shvatila sam – nasmejala se – Evo, stižemo...

Nastaviće se...