Obuzela je strašna panika. On je možda i bio iskren, ali ona sigurno nije… Sada je bio pravi trenutak da mu kaže istinu o sebi, ali nekako nije mogla da smogne snage. To bi bio kraj svemu, a bili su tek na početku.
Vozili su se u tišini. Izgledao je koncentrisan na vožnju pa nije zapitkivala kuda idu. Kada su već podaleko odmakli od grada, skrenuo je na neki lokalni put i zaustavio ispred restorana. Sunce se nisko probijalo kroz guste krošnje nad krovom rustične, kamene zgrade. Ispred je žuborila fontana, a cvrkut prica je dopunjavao šum mora ispod restrorana. Unutra je vladala prijatna hladovina. Vlasnik im je odmah prišao da ih pozdravi.
-Gde si ti, nema te odavno – znatiželjno je odmerio Katarinu.
-Radim stalno… – odvratio je Marko.
-Kao i uvek - nasmešio se vlasnik, dok je Katarina razmišljala koliko je već žena doveo ovde pre nje.
Nije imala želju za jelom, pa je njemu prepustila izbor. Posmatrao je, a u očima su mu se pojavile zlatne iskrice.
-Zašto me tako gledaš?
-Zato što si lepa, pametna, draga…
-Ali ti me ne poznaješ! – odvratila je.
-Umem da procenim čoveka… - rekao je – Posao me je tome naučio.
Pomislila je kako se ovaj put grdno prevario i progutala malo vode, da okvasi grlo koje joj se najednom osušilo.
-Kako je moguće da je takva devojka slobodna? – nastavio je.
-To pitanje važi i za tebe – odgovorila je.
-Jednom sam bio blizu da uđem u nešto ozbiljno, ali to je propalo… - kratko je objasnio.
