Kuc, kuc. Znala sam da će mi doći. Popela sam se gore, u sobu, i sve sam namestila. Malu lampu sam spustila na pod da bude romantičnije. Istuširala sam se i stavila parfem iza uva, na vrat, po nogama. Kad me bude ljubio, da bude još slađe. Kuc, kuc. Otvaram vrata. Hrabro. Potpuno sam gola. On je šokiran, otvara usta da mi nešto kaže. Stavljam mu prst na usta i uvodim ga unutra.
Uvek je voleo moje telo, bio je lud za njim. Moje telo je i dalje lepo i vitko, znam da izgledam odlično, to je telo koje on poznaje, koje je voleo. Moje grudi su čvrste i moje noge nemaju gram celulita, moje godine nisu mu učinile ništa. Moje telo koje ga je željno, moje telo koje niko nije dodirnuo toliko dugo, moje telo koje traži, koje ima prava da traži njegov dodir. Stavljam njegovu ruku na svoje grudi, drhtim od uzbuđenja. „Ljubavi moja”, šapućem dok tražim njegova usta, ali on izmiče glavu. „Ljubavi moja”, ponavljam kao u transu, dok stavljam njegove ruke svuda po svom telu, da ga podsetim šta je izgubio, šta je propustio, da se seti kakve slasti mu je ono pružalo.
Nameštam njegove ruke, kao da ih ponovo učim da me dodiruju, i svaki dodir njegovog dlana sa mojom kožom, kovitla me u davno odigrane i skoro zaboravljene, predivne predele strasti, u maglovito sećanje na susret sa muškarcem, „ljubavi moja, ljubavi moja”, šapućem kao molitvu, i kao da hoću da nadoknadim sve te propuštene godine, sve te prazne usamljeničke noći u kojima je moje telo bilo hladno i samo.
Ali, njegove ruke padaju sa mene, neće da se zadrže, klize kao ruke mrtve lutke. „Nađa, nemoj...” Kaže to polako, tiho, nekim izvinjavajućim tonom. Moje ruke skliznu sa njegovih leđa. Stojim gola ispred njega, sa tim svojim rečima, poljupcima, sa tom mojom telesnom žudnjom, smešnom, ismejanom, odbačenom, zbačenom na pod, kod njegovih nogu.
„Ne privlačim te više...?” „Ne, oh... Nađa, nemoj...” i njegovo lice odjednom ima izraz sažaljenja. „Da... pedeset pet mi je godina...” izgovorim i bacim se na krevet. Zarivam glavu u jastuk i počinjem da jecam. „Niko danas ne spava sa ženom mojih godina, je l’ to? Da li sam stara? Da li sam ružna? Da li te suviše želim, a da ti ne budem odvratna?”
„Nađa, nemoj, molim te...”, kaže i sedne pored mene. Stavi ruku na moj struk. Volim što je stavio ruku na moj struk. O, kako mi malo treba, pomislim, i počnem da plačem još jače. „Bar me zagrli”, molim ga kroz suze. On se savije i nasloni svoje grudi na moje rame. Jednu ruku podvuče pod moj struk. Drugu ruku spusti na moju ruku.
Uzimam je i podvlačim je ispod, na grudi. Pomislim kako veće poniženje od ovoga ne postoji, kako ne postoji veći jad za ženu nego da bude fizički odbijena od muškarca koga voli, ali taj moj jad, ta topla kaljuga mojih suza, pljuvačke, samosažaljenja, mojih skupljenih kolena, u tom spremljenom krevetu u kome ga držim suzama i molbama, da ostane što duže, da zapamtim taj dodir, njegovu blizinu, ta kaljuga u kojoj drhtim i očajavam, u kojoj oplakujem svoja izneverena očekivanja, svoja nerealna očekivanja, odjednom mi prija.
Potonula sam potpuno. To je to. Da ne osećam odjednom nikakav stid. U ljubavi je sve dozvoljeno. U sećanju na ljubav, sve je dozvoljeno. U pokušaju da se podsetimo šta to ljubav beše, sve je dozvoljeno. Potpuno potonuće, ili ništa. „Sad možeš da ideš”, kažem i puštam njegovu ruku. „Uopšte te ne poznajem, nisam te nikada poznavala. A volela sam te. Volim i dalje uspomenu na tu ljubav.
Nikoga nisam volela osim tebe. Ako hoćeš, to ću da govorim. To će biti moj monolog.” „Nađa...” kaže, i mazi me po kosi. „Ne moraš ništa da kažeš.” „Tako mi je žao. Nisam hteo da budeš tužna... Nisam hteo da plačeš... Nisam hteo da te povredim...” „Tako je kako je... Ne osećaj se odgovornim ni za šta. To je moj problem...” „Nađa, hteo sam samo da znaš... Ako sam te ikada povredio...” „Ne, Boro, uvek sam sama sebe povređivala.”
I to je, u stvari, istina, pomislim i obrišem suze koje mi se slivaju preko nosa. „Ti si... ti si ljubav mog života...” On se sagne i poljubi me u rame. Počinjem da jecam. „Zato sam došao, samo sam hteo da ti kažem. Da znaš...” „Ti to mene tešiš?”, pitam i ne dižem glavu, a te njegove reči padaju po meni kao njegovi poljuopci kojih nije bilo, kao njegovi dodiri kojih noćas nije bilo. Kao njegova davna nežnost koje više ne mogu ni da se setim.
„Lepše se živi sa takvom rečenicom”, kažem, gušeći se u suzama. „Aha”, čujem kako tiho izleti iz njega. Osećam kako teško diše. Njegova ruka legne na sekund na moj bok, i pomazi me. Ne mrdam se. Onda podiže ruku, čujem kako se tiho okreće, čujem nekoliko njegovih koraka, otvaranje vrata, zatvaranje vrata. I onda čujem samo duboke, spore, teške otkucaje svoga srca. Legnem na leđa. Hladan morski vazduh koji ulazi u sobu, liže moju kožu, svuda. Taj vetar. Moj jedini ljubavnik.
Mirjana Bobić Mojsilović (Iz romana „ONO SVE ŠTO ZNAŠ O MENI")
