Moja prošlost je on. Onaj koga sam prvi put iskreno poljubila, onaj o kome sam brinula više nego o sebi, onaj kome sam se prvi put dala. U kalendaru su zabeleženi svi dani naše ljubavi, sreće, rasprave, susreta. I još jednom se pitam: da li je sve to vredelo toliko da zaboravim na svoje principe i svoj ponos i budem sa muškarcem koji je pripadao drugoj ženi?
Crn, visok, očiju boje kestena, očiju koje me ostavljaju bez daha, očiju koje za tren učine da na svetu za mene postoji samo on i koje sa mnom mogu sve. Želela sam ga kao nijednog do sada, morao je biti moj! I bio je... Tada sam, mogu slobodno reći, shvatila da postoji ljubav na prvi pogled i da mi se to dogodilo. Za našu tajnu vezu znalo je par mojih prijatelja i svi su znali da će se završiti veoma bolno po mene, ali ja u to nisam želela da verujem. Nije me bilo briga za osude i mišljenja drugih i verovala sam da će sa nama biti drugačije. Mislila sam da će me zavoleti i da ga više neću deliti sa drugom. Mislila sam da ćemo u inat drugima slobodno šetati, držati se za ruke, ljubiti po parkovima, putovati i biti srećni.
Prolazili su dani, meseci, pa i godine. Ne mogu da opišem kako sam se samo poniženo i jadno osećala viđajući ga sa njom, kako nju drži za ruku i izgleda srećno. A onda prođe sat vremena i zvoni moj telefon:
„Jesi li još u gradu?” - pita me.
„Ne, krenula sam kući, zašto? ” - odgovaram.
„Mislio sam da dođeš do mene, bila si baš lepa večeras, ali ništa...”
A onda se u meni javi onaj osećaj kada ostajem bez vazduha, kada srce lupa kao da će da iskoči i odgovaram:
„Dolazim za pola sata, čekaj me!”
Zaboravim na prizor koji mi je do tada bio u glavi i ponovo pripadam njemu. Ljubim ga strasno, najstrasnije, osećam njegov dah na svom vratu, njegove ruke, osećam da me želi i predajem mu se. Ležimo u krevetu, zagrljeni. Još opijena njegovim mirisom pitam ga:
„Dokle ćemo ovako? Šta planiraš sa mnom?”
„Bićemo zajedno sve dok ti to budeš želela, ništa se ne planira.”
„Želim da traje zauvek...”
„Onda će i biti!”
Nasmejem se, ponovo ispunim nadom. Slušam druge koji mi govore da me iskorišćava, da ću biti povređena, ali ne čujem ih. Čujem samo njegov glas, njegovo ubrzano disanje kada mi priđe, šaputanje da sam njegova.
Onda ugasim svetlo, legnem i plačem tiho jer se na tren vratim realnosti. Nije me pozvao da vidi kako sam prošla na ispitu, a znao je da ga se plašim. Rekla sam mu da idem na večeru sa prijateljima, nije me pitao kako je bilo. Videli smo se u gradu, samo mi je namignuo i nasmejao se. Ali ništa od toga me ne boli toliko kao što me boli kada krene i zatvori vrata. Sam osećaj da ne znam kada ćemo se ponovo videti i da li će do toga uopšte i doći bio je najgori na svetu.
Trudila sam se na sve načine da ga zadržim, prelazila sam preko svega samo da bih ponovo osetila onaj osećaj koji samo on izaziva u meni. Pokušavala sam da ga ostavim, ali on se uvek vraćao meni i ostajao sa njom.
Kaže mi:
„Ti si samo moja i moja ćeš i ostati. Ne želim više da te viđam kako pričaš sa mojim drugovima, niti da izlaziš u muškom društvu...”
„Tvoji drugovi mi ne znače ništa”, odgovaram, „pričam sa njima iz pristojnosti. Ti znaš da sam se tebi prvom dala i želim da ostanem tvoja.”
Pa ga nežno poljubim uživajući u osećaju njegove ljubomore.
Zvoni telefon:
„Ona je, moram da idem, vidimo se!”'
„Ostani još malo, molim te, uželela sam te se...”
Otišao je.
Pogledaj, glupačo, oko sebe - koliko njih bi sve dali da te imaju, a ti i dalje vidiš samo njega! Zavaravaš sebe, tom čoveku ništa ne značiš! Ponovo te je ostavio samu, dobio ono što mu je trebalo i otišao.
Prošlo je godinu dana i tri meseci kako uživam i kako patim u svom ljubavnom trouglu. Nisam bila dovoljno jaka da ga ostavim.
Bio je jul, vreli letnji dan. Priznao mi je da su raskinuli. O, hvala Bogu, eto moje šanse, konačno mi se ostvaruju snovi...
Eh, da je barem tako i bilo! Ponovo smo u tajnoj, jer nije želeo javnu vezu. Jedino što mogu da kažem jeste da je tih meseci bio pažljiviji prema meni nego ikada, viđali smo se mnogo češće, smejali se i pričali o svemu. Svaki trenutak bio je kao iz bajke. Divila sam mu se jer je umeo da me nasmeje, a da ne uradi niti kaže ništa. Zadovoljavala sam se sitnicama koje su mi značile ceo život. Želela sam da nikada ne prestane. Neće prestati, rekao je „zauvek” i tako će i biti, znam.
Četrnaesti februar. Dan zaljubljenih.
„Danas nisam u gradu, ali nemoj da misliš da sam zaboravio, proslavićemo sutra i te kako!”
Plačem, ali od sreće, ne spavam cele noći jer čekam najvoljenije biće na svetu.
Zvoni, i uzima me u naručje već sa vrata. Predajem mu se kao prvi put, iznova i iznova.
Baš tada, moja bajka počinje da dobija tužan kraj. Poruka koju mu je ona poslala i kojoj se nasmejao. Ćutim da sam pročitala, ubeđujem sebe da to ništa ne mora da znači. Odlazi ponovo, a ja ne znam kuda.
Telefon mi sutradan zvoni:
„Samo da znaš da je saznala za nas dvoje i da više u životu ne želim da te vidim! Ne postojiš za mene, jel’ to jasno?!”
Spušta slušalicu. Od šoka ne znam šta da mu kažem, samo ga ponovo zovem.
„Šta hoćeš, zaboravi me!”
„Ali, ja te volim!”, kažem, „Nemoj da me ostavljaš. Obećao si - zauvek!”
Ništa nije rekao.
Nedelju dana nisam izlazila iz kuće, nisam spavala, niti jela. Razmišljala sam kako ću bez njega, kako da se probudim sa saznanjem da više nije tu i da neću moći da sa njim podelim srećne niti tužne vesti.
April. Sa prolećem, vraća se i moja nada. Ne zaboravljam ga, samo učim da živim bez njega.
Pozvao me je i želeo da se vrati, rekao da sam sama kriva što smo prekinuli i da ne bi trebalo da me zove, ali da je želja da me vidi veća od svega.
Odbila sam. Zar da bacim u vodu sav dvomesečni trud da ga ne pozovem i ponovo mu se predam? Ne, ne i ne. Uostalom, šta bih dobila - ponovo se vratio njoj i ponovo bih bila zamena.
Za pet dana biće godina kako nismo zajedno. Ja sam prebolela i oprostila mu što je odbacio ljubav kakva se dobija samo jednom u životu. Ljubav koja nije poznavala granice i koja je prelazila preko svega.
Za godinu dana nije se pojavio niko ko bi zalečio ove ožiljke na mom srcu, niti neko kome bih mogla ponovo da poklonim toliku ljubav. Shvatila sam da sam u toj jurnjavi za svojom srećom, uništavala tuđu, i da sam iz tog trougla izašla sa ogromnim razočaranjem i prazninom koju niko do sada nije mogao da ispuni.
A najgore je što sada više ne umem ni da se nadam i osećam da nikad više zarad ljubavi neću moću toliko da žrtvujem.
Katarina Cakić