Ljubav na prvi pogled (5. deo)

Bilo je to nešto više od mesec dana pošto su se vratile sa puta koji nikada neće zaboraviti. To veče provele su kod kuće, ispitni rok se opasno približio. U deset sati uveče obe su bile istuširane, opružene na svojim krevetima i sa knjigom u ruci. Eva je tek osušila kosu i polako je češljala prstima dok je pokušavala da se koncentriše na učenje.

Snažno je stisnula slušalicu da joj ne bi ispala iz ruke. Pred Jovaninim očima, Eva preblede kao onog dana u vozu.

- Ne... ja... - zamucala je. - Zovem se Eva.

- Draško - rekao je. - Dobio sam ime po vojvodi iz Gorskog vijenca. Otkačeno, zar ne? Nositi ime nekoga ko je samo nečiji izmišljen lik?

Poželela je da mu kaže da je i sama počela da misli da je on zapravo samo neki izmišljen lik. Ali glas u slušalici bio je stvaran.

- Veoma mi je žao što te tek sad zovem, ti si me sigurno već i zaboravila, kao i onaj dan u vozu, prošlo je prilično vremena...

- Da - odgovori ona. - U stvari, ne, nisam zaboravila, samo...

- Ma naravno... - prekide je nežno, a ona se mučila da prati tok njegovih reči. - Tvoja drugarica je bila tako ljubazna da mi da tvoj broj, iako me je sve vreme „gledala popreko” - nasmejao se. - Ali ne ljutim se, sve je bilo tako brzo i iznenada.

- Jeste.

Smejao se tiho u slušalicu.

PageBreak

- Ah, zamolio bih tebe da mi daš broj, ali tako si me odlučno oterala od sebe, tamo u hodniku...

- Izvini. Izvini, molim te!

- Ma, oprostio sam ti odmah - smejao se. - Ali sam tu kutiju od cigareta sa tvojim brojem zaboravio u kući svojih rođaka...

- Gde, u kući rođaka? U kom gradu? - upita Eva boreći se za dah. - I gde si sad?

- Ah, pa ovde, kod kuće! Bio sam kod njih nekoliko dana, a onda sam se vratio... Ali su oni u međuvremenu otputovali, pa nisam mogao da dođem do tvog broja - odgovori on i reče svoju adresu. Njegova zgrada bila je dva bloka udaljena od njene.

- O, bože! - šapnu ona iznenađeno. - Pa ti si tu, kod mene!

- Zaista?! - upita on takođe zatečen. - A gde si ti?

Kad mu je objasnila, oboje zaćutaše. Bili su udaljeni stotinak metara. I bili su tako blizu sve to beskonačno dugo vreme...

***

- Izvini što zovem ovako kasno uveče - nastavi on tiho, kao da pažljivo odmerava reči. - Moji rođaci su se konačno vratili i ja sam ih ponovo obišao - našao sam tamo moju kutiju sa brojem nekim čudom sačuvanu od kante za đubre. Vratio sam se onim istim vozom, upravo sam stigao sa železničke stanice.

Nije znala šta da misli. Ali on tada reče još tiše:

- Voleo bih da te vidim... Znaš to?

- I ja tebe - odgovori Eva, ni ne pomislivši da sakrije. - Kada?

A on poćuta malo, pa izgovori reči od kojih se sledila:

PageBreak

- Sada.

- Sada?

- Da, pa tako smo blizu! - odlučno odgovori on. - Da li je suviše kasno da ja dođem kod tebe, ili možeš ti da dođeš do mene?

Eva se savim zapanji. Pogledala je izgubljeno u Jovanu koja nije mogla da čuje njegove reči ali je čula njene. Jovana se podiže sa svog uzglavlja i sede uspravno u krevetu. Eva pogleda oko sebe - sobu u haosu posle večernjeg spremanja, stvari i knjige, svoju drugaricu u krevetu.

I ni sama ne znajući šta tačno radi, brzo reče:

- Doći ću ja kod tebe. To je odmah tu, a nije još tako kasno.

Njegov glas bio je i dalje miran, ali ipak malo drugačiji, kada je rekao:

- Dobro, čekam te.

Pred Jovaninim iznenađenim pogledom, Eva poče da se oblači.

***

Kasnije se uopšte nije sećala tog kratkog puta koji je prošla brzim korakom. Ni kako je lako pronašla njegovu zgradu, sprat i stan. Sećala se samo njegovog obrisa u okviru vrata, svetla koje je na njega bacala svetiljka iza njegovih leđa. I kako ju je proveo kroz uzani hodnik i uveo u svoju sobu, a onda mu je ponovo videla oči koje je više od mesec dana posmatrala samo u mašti. I čula je njegove reči kojima joj se do tada obraćao samo u snu.

- Dođi, molim te, sedi - govorio joj je dok ju je, držeći je za ruku, smešeći se, upućivao na malu drvenu fotelju pokrivenu mekim jastucima.

Njegova soba, osvetljena samo malom lampom koja je stajala na stolu, svojim velikim prozorom bila je okrenuta ulici. Visoka ulična svetiljka bacala je dodatno prigušeno svetlo u unutrašnjost prelepe prostorije. U prvom trenutku videla je samo ogromnu saksiju sa raskošnom palmom ispred prozora, a onda i mali pisaći sto u uglu pokriven knjigama, i samo dve foteljice pored stola kraj zida.

Tek kad je sela vratila je oči na mladića koji se saginjao prema njoj. Sećanje menja i prilagođava slike iz prošlosti, ali stvarnost sama nekad ih promeni još više. Ovaj mladić koji je stajao pred njom sasvim se razlikovao od onog kojeg se sećala iz voza. Za tih mesec dana sasvim je skratio kosu pa mu je, umesto da mu otkriva čelo, u nekoliko kratkih pramenova padala prema licu. Umesto crne odeće zavodnika na sebi je imao belu majicu kratkih rukava i svetle farmerke, koji su mu davali neki sasvim mladalački, gotovo dečački izgled. Bio je zaista sasvim drugačiji, bez onog svog samouverenog uspravnog stava koji je toliko zasmetao Jovani. Ali ovako svež u svetloj odeći, sa kratkom kosom i zadovoljnim sjajem u očima što je ponovo vidi, morala je sa novim uzbuđenjem sebi da prizna - bio je još lepši nego u vozu.

PageBreak

Sipao joj je piće, poslužio je grickalicama kao da je neki sasvim slučajni gost, i seo preko puta nje tako da ih je delio samo stočić sa svetiljkom. Naginjući se preko stola, ovako sasvim blizu, blistao je svojim lepim očima kao sjajnim toplim smaragdima obasjanim svetlom. Pričao joj je nešto tihim glasom, izgovarajući reči kojih ni pored najbolje volje kasnije nije mogla tačno da se seti. Nešto o tome kako su mu se rođaci strašno zabrinuli što nije stigao na vreme, jer nije odmah sišao na njihovoj stanici nego je nastavio do kraja, a onda je morao da preseda na neki drugi voz koji ga je vratio do njegovog pravog odredišta.

- Ali zašto si ostao u vozu? - pitala je, ne usuđujući se da poveruje u Jovanino objašnjenje da je to bilo zbog nje. Želela je da čuje od njega.

- Bila si tako slatka tamo, u vozu, da sam odlepio - odgovorio je jednostavno. - Morao sam da ostanem još malo sa tobom, i da pokušam da te upoznam.

Nasmejao se i vratio na naslon svoje fotelje.

- Ali si me onda u hodniku oterala od sebe, i skoro da odustanem... Ali ipak nisam, i sada mi je drago.

Eva je samo jednostavno odgovorila:

- I meni.

***

A onda više ništa nije bilo teško. Pružio je ruku prema njoj i svojim dugim prstima dodirnuo joj kosu na obrazu. I tako sasvim nagnut preko stola pored svetiljke poljubio ju je dugim, neobično nežnim poljupcem, kao da je ljubi oduvek.

- Divna si - šapnuo joj je između ovog i sledećeg poljupca. - Da li znaš kako si divna...

PageBreak

Morala je da mu odgovori na poljupce, tom nepoznatom mladiću kojeg je upoznala u vozu. A morala je i da prihvati njegova milovanja, kada se podigao sa svoje fotelje i klekao pored njene.

- Mala lepotica... - zaključio je gledajući je pravo u oči, ne ostavljajući nimalo nedoumice u svom glasu. A onda ju je zagrlio privlačeći njeno lice uz svoj vrat, i jasno je osetila kako mu, sasvim u ritmu njenog sopstvenog srca, pod nežnom kožom snažno udara žila-kucavica.

- Ispričaćeš mi sve o sebi - govorio je držeći je tako uz sebe. - I o čemu si razmišljala ovih mesec dana, i šta si radila, šta ti se dešavalo... Ispričaćeš mi sve - sutra.

- Sutra? - šapnula je.

Odmakao je malo njeno lice od svog da bi mogao da joj vidi oči, dok je pita:

- Ostaćeš noćas sa mnom, zar ne?

Ništa drugo sada nije ni želela, tu u njegovom naručju.

- Vodićeš ljubav sa mnom noćas, hoćeš li? - pitao je ozbiljno, a onda se iznenada veselo našalio. - Pa poznajemo se već čitavih mesec dana, ne mogu više da čekam!

Da li je uopšte imala izbora? Bila je to ljubav na prvi pogled.

I zaista je ostala s njim te noći, i stvarno je sutradan počela da mu priča o sebi, i on je pričao njoj. A nastavili su da razgovaraju i sledećih dana, i sledećih dugih noći koje su, sve do jedne, proveli u zagrljaju. Njegova lepa soba sa prozorom obasjanim uličnom svetiljkom postala je tih dana pomalo i njen dom. Bila je to najstrasnija veza u Evinom životu. Ona koje će se sećati zauvek. Koju neće zaboraviti nikada.

Ali to je već jedna nova priča.

Kraj

Andrea Marok