Ljubav na prvi pogled (1. deo)

Nikada neće zaboraviti taj dan. Ne samo ona kojoj će toliko značiti, već i ona koja će to proživljavati s njom. Toga dana uradile su nešto bez čega nema početka mnogih dobrih priča. Krenule su na put.

Iako na stanici uopšte nije bilo gužve, Eva je poslušno preuzela zadatak i brzo krenula duž mesta na kojima je počinjala pruga nastavljajući se u dugačke perone. Nije znala na kojem bi peronu mogao da bude njihov voz, i da li je već tu.

Bio je lepo jesenje popodne i sunce je svojim sjajem raskošno kupalo prazne perone, ali Eva se malo stresla od neke neočekivane jeze. Sinoć su kasno legle i, mada su dugo spavale osećala se pomalo umorno, kao da će je savladati iznenadna bolest. A od jutros nisu uspele ništa ni da pojedu, pa se osvrtala tražeći gde bi mogla nešto da kupi.

Ali onda je ugledala njihov voz. Već je stajao na poslednjem peronu, dugačka starinska kompozicija koja nije obećavala preveliku udobnost, ali njima to ionako nije bilo važno - navikle su na putovanja, čak i manje udobna. Da slučajno ne ostanu bez mesta pa da tako lomna mora da prestoji dugačak put koji ih je čekao, požurila je prema peronu. Ali čim je ušla u voz shvatila je da je bojazan njene drugarice sasvim izlišna - u vozu nije bilo nikoga. Bez po muke pronašla je kupe druge klase u koji je smestila njihove rance i, čekajući drugaricu, izašla u hodnik i naslonila se na otvoren prozor prema peronu.

Kada se kasnije prisećala tog trenutka, izgledao joj je tako nestvaran da bi morala da se napregne kako bi ga se tačno setila. U jedno je bila sigurna - odmah bi ga uočila i u najvećoj gužvi, a na sasvim praznom peronu okupanom suncem bio je tako upadljiv da je pružila vrat da ga još dok je bio u daljini bolje vidi. Koračao je polako, meko, neobično opušteno, kao da nikuda (ili nikada) ne žuri. Onako dug i sav u crnom ocrtavao se na pozadini betonskog zida pored poslednjeg perona kao da je ovog trenutka zakoračio iz njene mašte. Dok je prilazio osetila je kako zaustavlja dah, a nije tačno znala zašto - jer ga zapravo još nije ni videla.

Mladić je očigledno primetio njen uporni pogled jer je, nastavljajući da prilazi, počeo da se okreće prema vozu i da zagleda sasvim prazne vagone kao da traži slobodno mesto u najvećoj gužvi, ali je onda, kada je stigao do prozora na kojem je ona stajala, upitao sasvim prirodno:

-Izvini, da li u tvom kupeu ima mesta?

Naravno, bilo je mesta u svim kupeima, i pitanje je moralo biti postavljeno u šali (mada smrtno ozbiljnim tonom). Ali ona se tako zbunila da je odgovorila takođe sasvim ozbiljno, klimajući glavom, a on se popeo u voz i ušao u njen kupe. Pokazao je sedište pored prozora u suprotnom pravcu od kretanja voza (kao da ono najbolje preko puta ostavlja nekom drugom) i pogledao je upitno. Samo je za trenutak videla njegove oči pre nego što je seo na svoje mesto i zaklonio se novinama.

Za sve to vreme nisu progovorili ni reč.

Tako je Jovana kada je konačno ušla u hodnik voza, zatekla svoju drugaricu u sasvim neočekivanom raspoloženju.

-Jovana, Jovana - šaputala je očiju punih neobičnog sjaja. - Dođi, draga, da vidiš... Kakav tip! Kakav frajer! U našem kupeu...

-Dobro, polako... - rekla je ne razumevajući prekomerno uzbuđenje svoje drugarice koju je pre samo desetak minuta ostavila mirnu i pomalo umornu. - Pa videću ga odmah...

-Takve oči nikad nisam videla... - nastavljala je Eva, stišavajući glas kako su prilazile kupeu. - Zelene... znaš, neviđene... zelene...

Bilo je to zaista sasvim senzacionalno da neko ima zelene oči... Drugarica ju je pogledala kao da je sišla s uma i samo zakolutala očima. Gurkajući je nežno kroz hodnik kao da je dete, poterala ju je unatraške prema kupeu. I tako su i ušle - Eva unatrag, a Jovana za njom, sa kartama u rukama, ipak se pomalo i mršteći što su oba ranca stajala sasvim na raspolaganju nepoznatom muškarcu.

On je samo za trenutak sklonio svoje štivo i lako klimnuo glavom prema Jovani, a onda nastavio da čita. Ni ne trepnuvši, Jovana je polako sela na mesto u sredini, ostavljajući Evi ono do prozora. U potpunoj tišini prazne stanice, njih dve su počele da čavrljaju o putu, o onome što ih čeka kad stignu, o zajedničkoj drugarici i njenoj veridbi. Eva je povremeno bacala poglede prema novinama nepoznatog mladića i nemirno se okretala prema prozoru, a Jovana ju je hvatala za ruku i okretala sebi.

Niko nije ušao u njihov kupe dok voz nije krenuo, a onda su, zadihana i oznojana, uletela dvojica mladića sa putnim torbama.

-Hej, otkud vas dve?!

Bio je to njihov drug sa kojim su se videle prethodne večeri. On i njegov prijatelj zaista su živeli na liniji ovog voza, ali one su sasvim zaboravile na to.

I dok su svi uglas govorili objašnjavajući kako i zašto su se našli u tom kupeu, mladić u uglu ostao je zaklonjen iza svojih novina kao da ga uopšte ne zanima šta se dešava van njih. Dve devojke i dvojica mladića smejali su se upadajući jedno drugom u reč, oduševljeni ovakvom slučajnošću - da ne samo uđu u isti voz (kojim one putuju prvi put u životu), već da uđu i u isti kupe, od tolikih praznih kupea.

Kao da je tog dana taj kupe bio obeležen nekim magičnim znakom.

Eva je sedela kao na iglama, samo delimično učestvujući u razgovoru, dok je njena stvarna pažnja počivala na onom koji se nije dao videti. Zato je morala da bude zadovoljna onim što je mogla da vidi i što nije bilo mnogo. Mladić je bio sasvim nesvakidašnje obučen za put. Na sebi je imao crne somotske farmerke i neobičnu crnu majicu sa velikom rol-kragnom, sasvim neprimerenu tom lepom sunčanom danu. Njegovi dugački prsti koji su odavali taman ten ležerno su držali novine. I u svom tom uzbuđenju i znatiželji, čeznući da on pomeri svoj štit i da mu ponovo vidi oči, Eva je propustila da primeti nešto čega se tek mnogo kasnije setila - neobičnu činjenicu da za tih prvih pola sata otkad je voz krenuo sa svog perona - ovaj čudni putnik nijednom nije okrenuo stranicu.

Uvek su vozovi kada krenu iz grada spori i tromi. Nisu još zaista ni izašli iz poslednjeg naselja kad mladići predložiše da u hodniku zapale cigarete. Jovana se odmah pridružila pozivu, ali Eva nije imala volje da se pomeri.

Dok su njih troje izlazili, mladić konačno spusti svoje novine i, mašući se za džep farmerki, izvadi kutiju.

Sledeće čega se sećala bilo je da stoji sa prijateljima u hodniku i pali cigaretu iako nije bila baš neki pušač, neprekidno pričajući sa njima, obuzeta neobičnim zadovoljstvom i uzbuđenjem. Jovana je stajala sa njene desne strane, mladići sa leve, a iza njih, miran i ćutljiv, crnokosi mladić zelenih očiju zamišljeno zagledanih kroz prozor. Sada se tek dobro videlo koliko je visok i vitak u toj crnoj odeći. Eva je bila malena, i nije se ni usuđivala da podigne pogled prema njemu. Ali njegov neobični izgled i stav nisu joj dopuštali da se smiri. Dok su prelepi predeli okoline grada sada sve brže proletali pred njenim očima, osećala je kao da i sama ubrzava sa njima, nesputana u slobodnom letu.

-Prestani, molim te! - odjednom začu Jovanin strog glas. - Nemoj, ne čini to...

-Šta? - trže se Eva kao probuđena iz sna. - Šta da prestanem?

Jovana se naginjala ka njoj da je njihovi prijatelji ne bi čuli, iako usled tutnjave voza to nije bilo sasvim neophodno.

-Prestani da ga gledaš - reče sugestivnim glasom. - Ne smeš da ga gledaš tako!

Eva se iskreno iznenadi.

-Ali ne gledam ga! - odgovori ubeđeno, niti ne pitajući koga. Jovana joj samo dotače ruku.

-Prestani. Samo prestani! - zaključi ona.

I Eva prestade, ali da priča. Polako se vraćala u stvarnost. Ipak, upita:

-Zašto ne smem da ga gledam? Prelep je, takvog nikad nisam srela...

-Molim te, nemoj - ponovi Jovana. - Nije to muškarac za tebe...

-Za mene?! - zabezeknu se Eva i od same pomisli. - Ma daj, otkud...

-Takvi ne donose sreću! - prekide je drugarica ubeđeno, kao da je iskusna vračara nad svojom proročanskom kuglom.

-Ali Jovana, kakve to veze ima? - upita je Eva smirujući se i počinjući da se smeje. Briga njene prijateljice učini joj se sasvim izlišnom. - Pa on me ni ne primećuje. Sve vreme gleda kroz prozor...

A Jovana pogleda nekuda iza njenih leđa i odlučno odvrati:

-Nije tačno.

U tom trenutku nepoznati mladić, tiho izgovarajući reči izvinjenja, dotače Evinu mišicu prolazeći pored nje da se vrati u kupe. A kada je podigla pogled prema njegovom licu jedan par smaragdno zelenih očiju uputi joj dug, nežan pogled ispod dugih tamnih trepavica.

Andrea Marok