More nije more ako se na njemu ne desi morska ljubav. Sve ljubavi su jako ljubavna pojava, ali nijedna nije takva kakva je ona koja se desi uz prisustvo mora. Bez obzira na to što ona najčešće traje koliko i boravak na moru, njene sposobnosti za remećenje organizma su mnogo veće od ljubavi koje se dešavaju daleko od velike slane vode.

Pre svega, mora su spremna i sposobna da organizuju kulise kakve druge geografski pojave ne mogu. Nema ništa lepše no biti zaljubljen deo zalaska sunca, baš kao na posteru, foto-tapetu ili manje maštovitoj naslovnoj strani ljubavnog romana. Pored spektra boja, maestralnog sunčanog davljenja u vodi i crnih silueta drveća, tu su i morski zvuci pljuskanja talasa, blagodejni za svaku bešiku, kotrljanja kamenčića i horskog takmičenja zričaka. Ne treba zanemariti i samo moru neodoljive mirise, od mlečno lepljivog mirisa erotske smokve, četinara čija sveža oštrina izaziva asocijaciju da ste se slučajno polili osveživačem za kupatilo, sladunjavog vonja lekovitih trava i samo moru svojstvenog mirisa soli, kroz koji se povremeno probije izdajnička oštrica mirisa crknute ribe. Ako kroz celu opisanu scenu proleti i neki sumrakom izbezumljeni galeb, izliv ljubavi u mozak je garantovan.

Druga lepa strana morskih ljubavi je što niču i razvijaju se uglavnom gole, skoro kao od majke rođene. Onih par krpčića koje je pokrivaju su i tako, tokom istorije, postajali sve manji i manji, poslednjih godina se svevši na trake i pertle. Jedino uveče se morska ljubav obuče, i to za izlazak, naravno tako da naglasi boju kože koja još uvek cvrči od vrelog sunca.

Ta ljubav se sastoji od dve vrste parova, onih koji su se tu našli stigavši sa različitih detalja atlasa, i zaljubljenih polovina od kojih je jedna urođenik, a druga pripada turističkom plemenu. Ova druga opcija je zanimljiva, jer ako se zaljubite u domoroca, to vam garantuje vožnje čamcem, zvuk ljubavi na lokalnom jeziku ili narečju, i upoznavanje sa sasvim drugačijim načinom života. Doduše, nije nezanimljiva ljubav ni sa nekim ko je, baš kao i vi, stigao od negde drugde, približavajući vam zanimljivu geografiju na najzanimljiviji način.

Na sledećoj strani, pročitajte kako se razlikuju morske od onih drugih, kontinentalnih ljubavi...

PageBreak

Morska ljubav počinje primećivanjem, nastavlja se gledanjem i razvija traženjem. Iako je po tome naizgled ista kao i kontinentalne ljubavi, navedene discipline su, uz morske širine, sasvim drugačije. Za razliku od nemorskih pronalaženja, ovde je potpuno jasno da je vreme vrlo ograničeno, kao i ikakva odlaganja. Ljubav treba locirati i obasipati kratkim, ali efektnim pogledima, uz provereno uspešno udaranje čežnje brzim, navodno nezainteresovanim okretanjem glave na drugu stranu. Uz primenjivanje dolaženja, ako je ikako moguće, sasvim slučajno naravno, na mesto gde se objekat interesovanja, prema brzo sprovedenom statističkom istraživanju, najčešće pojavljuje i iole zadržava.

On je bio moja morska ljubav. Svakog dana, dok smo se Žmu i ja smucali po malom primorskom gradu, on se pojavljivao, prosto nicao pred mojim očima. Pogledao me kratko, okrenuo glavu i odlazio. Videlo se da nije turista, da je domaći. Njegov hod je poznavao svaki korak gradića po kom se samouvereno kretao. Onda je počeo da dolazi u ugostiteljski objekat u kome smo Žmu i ja vršili dobrojutarnje pijenje kafe. Prošetao bi  kroz moj pogled, dobacio zeleni zavodnički osvrt, i nestao među ljudima na plaži. Dani su prolazili, bližio se dan odlaska, onaj dan koji izgleda tako daleko kada se na more stigne, a koji je u stvari ne sutra, nego već juče onda kada stigne. Izgledalo je kao da će sve ostati na tim čeznutljivim pogledima i treptovima. Sve do jutra kojim je počinjao poslednji dan na moru, jer onaj kada se kreće nazad kući i tako nije dan, nego prosto beda neka. Tog jutra... izvinjavam se, ali zaista ne mogu da napišem ljubavnu priču bez kulisa pretpostavljenih za taj žanr. Dakle:

Jutro se probudilo pod zlatnim zracima sunca koje je milovalo svileno plavetnilo mora. Slani povetarac je nosio sveži miris četinara. Biserno belo kamenje se belilo. Naravno, jer to mu je u opisu opisa. Bokori procvetalog cveća su privlačili rojeve leptirova. Njihova krila, oslikana maštom, su treperila pred očima nasmejanih ljudi. Obavezno je da su nasmejani, prosto jer baksuze ne može da se pušta da tumaraju po ovakvim pričama. Devojke preplanule kože su hodale mazno kao gazele, dok su se oko njih uplitale letnje haljine jarkih boja. To je zato što niko normalan ne nosi kapute leti. Odjekivao je veseli smeh dece...ovo mora fino da zvuči, jer bi krajnje neprimereno bilo da se otvoreno napiše da su deca pištala, cičala i vrištala, što inače čine na morima, naročito kada vide galiju za deset osoba, na napumpavanje, a roditelji neće da im je kupe. U vazduhu je mirisala ljubav. Konačno, tu smo, sad će On da se pojavi. Ja već sedim sa Žmuom u kafiću i pokušavam da steknem nivo kofeina u organizmu, potreban da definitivno odlepim oči i kročim u realnost.

Tada se pojavio On. Kažem ja da stiže...Hodao je gipko kao panter. Svaki njegov mišić je poigravao. Smaragdne oči su mu sijale na tamnoj podlozi lica. Došao je do mene, i taman kada se činilo da će da prođe, kao što je svih dana prolazio lažno nezainteresovan, stao je, pogledao me iz dna svojih zelenih očiju i – seo. Žmu se trznuo i uputio mu pogled pun gađenja. 

- Ko je sad pa ovaj?

- Zar nije lep?

- Nije. Šugav je.

- Kako možeš tako...

- I krmeljiv je. I krastav. Oteraj ga.

- Ne mogu, vidi kako me gleda...

Fakat me je i dalje uporno gledao. Jes malo jednooko, jer mu je drugo oko, ono iz smaragdnog kompleta, bilo stvarno načisto krmeljivo, ali neodoljivo. Povremeno bi mi švalerski namignuo, zatvorivši i ono drugo, funkcionalno oko. Žmu je ratoborno odmakao stolicu. Ljubomorna scena je bila na pomolu. Ipak smo mi u braku tolike godine. On nije ni trznuo. I dalje se upijao u moje oči. Bezveze je da pišem boju mojih očiju, krajnje je nemaštovito braonska i neupotrebljiva u ovim scenama, sem ako ne napišem:...upijao se u moje oči boje starinskog kauča. A onda je On – skočio na mene. Žmu se od straha skoro prevrnuo zajedno sa stolicom.

On je sedeo u mom naručju, ravno u oči me gledajući. Jedno njegovo uvo je načisto bilo u fronclama. Očito se noćima tukao. Oko vrata je imao ogrlicu od takve ogrebotine da je bilo pravo čudo što je još uvek živ. Uopšte...Žmu je bio u pravu, morska ljubav je bila u prilično lošem stanju. Pomenuti suprug je, videvši da laganim pokretom vadim papirne maramice i prvu umačem u vodu koja kafu prati, samo promumlao:

- Ne pokušavaj da ga dodirneš, ruku će da ti otkine, vidi kakav je divljak.

Jeste, bio je divljak, ali tako šarmantan divljak. I pustio mi je da mu očistim sve rane junačke. Ni pisnuo nije. Samo mu je ono nekrmeljivo oko žmirkalo od bola. Dozvolio mi je i da ga umijem. Iz iste čaše. Žmu je svoju blagovremeno maknuo iz mog dometa. Kada je moja poljska bolnica završila sa radom, ljubav morska me je pogledala, ovaj put obooko, i smotala se u klupče u mom krilu. Onda je mirno zaspao, i zapreo da mi uzvrati za negu. 

Spavao je mirno i tiho među mojim rukama. Sa punim poverenjem. Sjajno dugme sunca je već blještalo iz sve snage kada se konačno probudio, protegao, još jednom me pogledao i iskočio iz mog naručja. Okrenuo se i otišao. Ni osvrnuo se nije. Nije ni morao. Znao je da ga nikada neću zaboraviti. Takav mačak se pamti. Zauvek. Ljubav morska.

Jelica Greganović,
pisac izdavačke kuće "Laguna"

Ova priča objavljena je u dodatku uz magazin Lisa povodom Dana zaljubljenih, u februaru 2014. godine.