Moja sestra je živela u svom stanu u Njujorku tri godine i, kada je došlo vreme da obnovi ugovor o zakupu, odlučila je da se preseli.
Posle brzinskog istraživanja komšiluka i nekoliko ekspresnih obilazaka stanova, pronašla je mesto koje joj je delovalo savršeno i počela da planira selidbu.
Ali odmah smo se zapitali: da li ćemo uspeti da smestimo sav njen nameštaj u novi prostor? Novi stan je manji od prethodnog, sa znatno manje prostora za odlaganje. Ipak, nekako, posle sati i sati premeštanja stvari, sve je stalo.
Evo šta smo uradili da ne bi morala da se odrekne udobnosti zarad boljeg, ali manjeg stana.
Pre nego što je kupila kutije za pakovanje, moja sestra je napravila spisak stvari koje verovatno neće želeti da nosi u novi stan - i odmah ih oglasila za prodaju.
To joj je pomoglo da se ne fokusira na predmete koje ionako ne planira da preseli u novi stan.
Odlučila je da sve što ne uspe da proda, a želi da se reši, jednostavno iznese na trotoar. Za stvari oko kojih je bila neodlučna, pustila je tržište da odluči: ako oseti da joj je žao što neko želi da ih kupi, zadržaće ih. Ako je frustrira što niko nije zainteresovan, jasno je da ih želi da se otarasi.
Ova taktika joj je pomogla da donese odluke o komadima nameštaja oko kojih se mesecima dvoumila.
Pre nego što je došao dan selidbe, merili smo koliko god je bilo fizički moguće. Ona me je pozvala putem FaceTime-a iz novog stana, dok sam ja šetala po starom i merila svaki komad: krevet, kauč, TV komodu, kuhinjski sto sve.
Odredila je koji su joj komadi najvažniji, pa mi je tražila dimenzije. Zatim je u novom stanu obeležila njihove konture na podu pomoću molerske krep-trake. Na taj način je mogla da "menja raspored" nameštaja a da ništa fizički ne prenosi i da se uveri da će sve stati.
Najveći i najvažniji komad nameštaja, osim kreveta, bila je njena ugaona garnitura. Uložila je dosta novca u taj komad pre nekoliko godina i bila je užasnuta idejom da će morati da ga se odrekne.
Radi se o velikoj garnituri koja se sastoji od dva spojena dela i otomana. Kada ga je naručila, firma je došla i sastavila ga direktno u stanu. Pitala ih je da li može da se rastavi i rekli su joj da ne može.
Najduži deo kauča bio je problematičan za novi stan. Tu sam uskočila ja - sa alatom i ljubavlju prema slagalicama. Uspela sam da razdvojim dva spojena dela, pretvorivši kauč u jednu polovinu i dva četvrtasta segmenta. Tako smo mogli da ga rasporedimo u novom stanu na način koji je i funkcionalan i estetski, bez ikakvog kompromisa.
Iako smo merili sve i planirali unapred, naravno da neke stvari nisu išle po planu. Na primer, morali smo da skinemo zaštitnu rešetku sa prozora i oba staklena panela da bismo uneli kauč, jer nije mogao da prođe kroz vrata.
Kada smo uneli sav nameštaj (i kutije!), prostor je bio mnogo pretrpaniji nego što je to izgledalo dok je bila samo traka na podu. Logično. Prošli smo kroz nekoliko verzija rasporeda dnevne sobe pre nego što smo se odlučili za konačnu postavku. Naravno, dok ne dođe vreme da je opet promenimo.
Selidba je teška. I stresna. Najvažnija stvar koju je moja sestra uradila tokom celog procesa bila je - da ne žuri. Počela je da prodaje stvari mesec dana pre selidbe. Uložila vreme u merenje i planiranje. Razmislila kako će kauč uopšte ući u stan. Sve to ju je sačuvalo od paničnih odluka tipa "Ma, samo ću da se rešim toga", koje je nekoliko puta bila blizu da izgovori na dan selidbe.
Zahvaljujući strpljenju, uspela je da razmisli o svemu i da isplanira selidbu najbolje moguće. Pročitajte i kako je jedan mali stan od 36 kvadrata renoviran za tri meseca.