- Sveštenik Dragan Popović kaže da pravoslavlje telo treba da sahrani u zemlju, jer se čuva za vaskrsenje i ponovni spoj duše i tela.
- Kremaciju naziva novijom modom bez mesta u tradiciji i poručuje da je takav odnos prema telu suprotan hrišćanskom shvatanju sahrane.
U modernijim vremenima na našim prostorima pojavila se kremacija kao izbor za sahranu. Iako nije sojstvena tradicionalnom načinu shranjivanja u Srbiji, na grobljima često možemo videti male somenike i grobove u kojima su posude sa pepelom. Da li je kremacija greh prema pravoslavlju i kako pravoslavni hrišćani treba da se sahranjuju, u emisiji "Pitanja i odgovori" na TV Hram govorio je protonamesnik dr Dragan Popović:
"Adam je stvoren od zemlje, praha zemaljskog. Dakle, od predpostojeće materije. Međutim, on je dobio život tek kada je dobio duh, odnosno dušu koja je došla direktno od Boga. I sada, dakle, svi ljudi su duša i telo. Početak čovekovog života je trenutak kada dobija dušu od Boga.
To se dešava kada se spoje genetski materijal mame i tate. I opet kažem, telo dobijamo od mame i tate, dušu dobijamo od Boga. A kraj čovekovog života je suprotan, razdvajanje duše i tela. Zbog čega telo vraćamo gde? U zemlju, odakle je došlo, i na Opelu imamo čak i stih: "Vratio si se u zemlju odakle si uzet", a duša se vraća Bogu. Nas su poslednjih tridesetak godina u našoj nauci, bogoslovskoj, se potencira da duša umire zajedno sa telom. Ja to nisam nigde našao.
Što više, pregršt referenci u dobrotoljublju ima da duša nastavlja neku vrstu egzistencije. To nije čovek, to je čovekova duša. Vraća se kod Boga. Zašto? Šta će Bogu naša duša? Čekamo vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Kada će naša duša da pronađe svoje telo? Dakle, duša nikada ne gubi vezu sa svojim telom. Duša pronalazi telo i to je vaskrsenje, opšte ono, dakle, temelj naše vere. Šta radimo sa telom? Sahranjujemo ga. Šta znači sahraniti? Znači čuvati, sačuvati ga. Za šta ga čuvamo? Čuvamo ga za vaskrsenje.
Kremacija je moda koja je u poslednje vreme došla nama sa istoka. Nikada nije postojala u našoj tradiciji. Šta se dešavalo sa Hristovim telom? Dakle, skinuli su ga sa krsta, pomazali su ga uljem, mironosce su išle na njegov grob da pomažu njegovo telo uljem, mirisnim uljima, dakle, sa najvećim počastima se čovek sahranjuje. I to telo mi ne bacamo u reku, ne spaljujemo, ne. Dakle, ne odričemo se njega, nego ga čuvamo kao najveću dragocenost. Sahranjujemo ga.
U galeriji ispod pročitajte najvažnije molitve!
Čuvamo ga za opšte vaskrsenje. Ne uništavamo ga, ne ponašamo se prema njemu kao da nam je nebitno. Šta više, jako nam je bitno, jer to telo učestvuje u vaskrsenju. Čovek je čovek ponovo tek kada se spoje duša i telo. Do tada imamo telo čoveka i dušu čoveka.
Kremacija je apsolutno, neću reći nedozvoljena, nego blasfemija prema telu, prema čoveku, prema hrišćanstvu. I znam da je izgovor da je skupo sahranjivanje, da je mnogo jeftinije da se čovek kremira i da se čuva u jednoj posudi. I taj izgovor se temelji na tome da će Bog da vaskrsne i ta tela, što je istina, ali je problem u našem odnosu prema tom telu.
Dakle, Bog ne može da bude sprečen time što je neko kremiran da vaskrsne. Dakle, ta duša ima vezu sa tim telom. Zamislite mučenike koji su spaljeni. Je l' to znači da Bog želi da ih vaskrsne, a da ne može zato što im je telo pretvoreno u prah? Ne. To je besmislica. Ali naš odnos prema tom telu govori da mi nismo hrišćani ukoliko kremiramo."
BONUS VIDEO: