Gojko Stojčević, u monaštvu Patrijarh Pavle rođen je na današnji dan, 11. septembra 1914. godine, u selu Kućanci, srez Donji Miholjac (tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj) u zemljoradničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Detinjstvo i porodica Patrijarha Pavla
Rano je ostao bez roditelja. Već sa tri godine brigu o njemu i tri godine mlađem bratu preuzela je tetka. Otac mu je u Americi na radu oboleo od tuberkuloze, vratio se kući i ubrzo umro, a nedugo posle njega umrla je i Gojkova majka. U Drugom svetskom ratu izgubio je i brata koga su ubile ustaše.
Školovanje i mladost u Tuzli, Sarajevu i Beogradu
U jednom intervjuu patrijarh je o svom detinjstvu rekao: "Ja sam sa sela rodom. Rođen sam 1914. godine, automobila tada nije bilo. Bili su konji i kola, ali to se nije moglo tako često koristiti. Čovek se morao naviknuti na pešačenje. Roditelji su mi rano umrli, pa sam odrastao kod tetke, njene kćeri i zeta i s njima išao na rad. Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom. Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao stigao sam i do oranja. Ja sam, inače, po prirodi bio slabačak. Čuo sam da su mi kao detetu još u povojima bili upalili sveću misleći da sam umro, ali ipak sam preživeo".
Nakon završene osnovne škole u Kućancima, upisuje nižu Gimnaziju u Tuzli (u kojoj je drugovao sa piscem Mešom Selimovićem). Iz Tuzle odlazi za Beograd u višu Gimnaziju, gde je pokazao sklonost ka matematici i fizici, ali uprkos tome što je iz veronauke imao dvojku, na nagovor rodbine upisuje Bogosloviju u Sarajevu i šest razreda ove škole završio je 1936. godine. Ponovo se vraća u Beograd gde upisuje najpre Medicinski fakultet, a potom i Bogoslovski.U vojsku odlazi 1940. kao vojni bolničar u Zaječar, a početak Drugog svetskog rata dočekao je u rodnoj Slavoniji iz koje je preko Srema pobegao za Beograd ispred razularenih ustaša.
Put ka monaštvu i život u manastirima
Najbolji opis iz tog vremena o svom životu dao je sam patrijarh u Zborniku Serbia i komentari, u kojem se, između ostalog, govori i o stradanju Srpske Crkve za vreme Drugog svetskog rata. Patrijarh je svoj život iz tog vremena ovako opisao: "Zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo sam da se, po dolasku ustaške vlasti u moju Slavoniju, vratim u razrušeni Beograd. Najpre sam, da bih se izdržavao, radio na građevinama, ali takve fizičke napore nisam mogao izdržati i razboleo sam se. Preporučen od svojih nastavnika, utočište sam nalazio u više manastira po Srbiji (Vujan kod Gornjeg Milanovca, Sveta Trojica kod Ovčar Banje, Blagoveštenje u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, najzad i Rača pod Tarom). Otac Julijan poveo me je najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen težih poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga, znalački odabranih. Leta 1945. otac Julijan me zatim odveo u manastir Blagoveštenje, gde je bio premešten. Onde sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila otvorena tuberkuloza, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu, kome sam se od najranije mladosti zavetovao. Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, od malena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se, uoči Blagovesti 1946. godine".
U manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji, ubrzo je dobio čin jerođakona. U periodu od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača. Jedno vreme (1950/51) proveo je kao suplent bogoslovije Svetih Ćirila i Metodija u Prizrenu. Godine 1954. najpre je unapređen u čin jeromonaha, a potom i protosinđela, da bi tri godine kasnije postao arhimandrit.
Takođe, sredinom pedesetih godina prošlog veka (1955. – 1957.) vreme provodi na postdiplomskim studijama Novog Zaveta i Liturgike na Bogoslovskom fakultetu u Atini, gde je odbranio doktorat. Iz tog vremena postoji jedna priča kako se o, tada arhimandritu Pavlu, raspitivao jedan crkveni velikodostojnik i dobio je ovaj odgovor: "Kada bi naša Grčka Crkva imala pet sveštenika kakav je Vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača Crkva na svetu".
Na Kosovu i Metohiji
Kao mladi doktor teologije, arhimandrit Pavle je po povratku iz Grčke sa postdiplomskih studija, na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora SPC 29. maja 1957. godine, izabran za episkopa Raško – prizrenskog. Ova vest zatekla ga je na pokloničkom putovanju u Jerusalimu. Nekoliko meseci kasnije, 22. septembra, u beogradskoj Sabornoj crkvi, izvršena je hirotonija od strane tadašnjeg srpskog patrijarha Vikentija, a 13. oktobra, Pavle je uveden u tron episkopa Raško – prizrenskog u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
U teško vreme, došao je na teško mesto. Položaj Srba na Kosovu i Metohiji nije preterano brinuo tadašnji režim koji se trudio da sve ono što se tamo dešava prikrije i širi svoju frazu o bratstvu i jednakosti naroda i narodnosti. I u takvim uslovima, patrijarh Pavle, tada episkop Raško – prizrenski, uspevao je da obnovi crkve i manastire, postavljao monahe, radio na očuvanju Prizrenske bogoslovije u kojoj je jedno vreme i sam držao predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika.
O tome je i sam pisao: "Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa Raško – prizrenskog, video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. Za vreme Drugog svetskog rata njihov narod, najvećim delom, dočekuje talijansku okupaciju kao svoje oslobođenje, jer se po prvi put Šiptari iz Albanije ujedinjuju sa onima na Kosovu, Metohiji, Zapadnoj Makedoniji. Stvorena je Velika Šipnija, ali bez obzira što je ona trajala koliko i okupacija, kao talijanski protektorat, ona je masama, opčinjenim od njihovih vođa, ostala kao jednom već zadobijeni nacionalni cilj koji treba sačuvati. Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema nešto što dobru ne vodi".
Patrijarh Pavle ostao je poznat po tome da je na putovanja išao uglavnom peške.Kosovo i Metohiju i Rašku oblast, pešice je obišao uz duž i popreko. Gde nije mogao hodajući, išao je autobusom. Eparhija u to vreme nije imala svoj automobil, tek kasnije nabavila je jednog "vartburga".
Izbor za patrijarha Srpske pravoslavne crkve
Za patrijarha SPC izabran je 1. decembra 1990. godine, a dan kasnije ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Skromnost i način života Patrijarha Pavla
Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao: "Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo". U presto srpskih patrijaraha uveden je 2. maja 1994. godine u manastiru Pećka patrijaršija.
Stavovi o politici i društvu
Politikom se nije bavio, više se ona bavila njim. Mnogi su mu hteli samovoljno dodeliti odgovornost za stvari sa kojima nije imao nikakve veze, ali to im nije pošlo za rukom. Imao je čvrst stav o crkvi i politici:
"Sveštenici mogu da imaju svoja politička ubeđenja, mogu da glasaju, ali da budu propagatori neke stranke, to već ne ide. Crkva takve sveštenike poziva na odgovornost. Dabome, to ne znači da se mi ne interesujemo za stvari ovoga sveta. Politika je u sferi ovoga sveta. Mi jesmo zemaljski ljudi, ali smo i nebeski. Konkretno, u ovoj stvari, sigurno se manipuliše Crkvom. Ali, mešanje u politiku od strane Crkve ne bi bilo dobro ni istinito. Mi živimo u ovom svetu i nismo ravnodušni da li će na vlasti biti dobri ljudi i raditi za dobro naroda, za dobro svakog pojedinca. Ali, to ne znači da bi trebalo preći granicu pa da se zainteresujemo samo za ovozemaljsko, a da iz vida izgubimo ono nebesko".
Smrt i sećanje na Patrijarha Pavla
Patrijarh Pavle preminuo je u Beogradu na Vojno-medicinskoj akademiji, nakon duge i teške bolesti, 15. novembra 2009. godine, u 95. godini života. Povodom njegove smrti u Srbiji je proglašena trodnevna žalost, a dan sahrane, 19. novembar, proglašen je za dan žalosti i u Republici Srpskoj.
Sahranjen je u manastiru Rakovica kod Beograda.
Nazivaju ga "živim svecem"
Patrijarha Pavla su mnogi nazivali "živim svecem", pogotovo u poslednjih 20-ak godina od kada se nalazio na prestolu srpskih patrijaraha. Taj epitet dobio je zbog svog načina života kojim je živeo, ali, možda više od toga, jer je na kraju 20. i početkom 21. veka, bio jedna od retkih uteha srpskom narodu. Već su dobro poznate priče da je jeo veoma malo i to uglavnom biljnu i mlečnu hranu, da je sam sebi popravljao cipele, umeo sašiti mantiju, kalemiti voće, orezati vinograd, da nije gledao televiziju niti slušao radio, tek povremeno čitao je novine itd.
BONUS VIDEO: