Za Džuli Helms sve je počelo sa šačicom pacijenata primljenih na njeno Odeljenje intenzivne negu u Univerzitetskoj bolnici u Strazburu, na severoistoku Francuske, početkom marta 2020. godine.
U roku od nekoliko dana, svaki pacijent na intenzivnoj nezi imao je COVID-19 - a nisu je zabrinule samo njihove poteškoće sa disanjem.
„Bili su izuzetno uznemireni i mnogi su patili od neuroloških problema - uglavnom konfuzije i delirijuma", kaže ona.
„Bilo je to potpuno abnormalno. Bilo je veoma zastrašujuće, naročito zato što su mnogi od tih ljudi bili veoma mladi - mnogi od njih u tridesetim i četrdesetim, čak i jedan osamnaestogodišnjak."
Neurološki problemi koje izaziva korona virus
Helms i njene kolege objavili su malu studiju u „Časopisu za medicinu Nove Engleske", dokumentujući neurološke simptome kod pacijenata sa korona virusom.
Ti simptomi su varirali od kognitivnih problema do konfuzije.
Sve su to znaci „encefalopatije" (opšti izraz za oštećenje mozga) - što je trend koji su istraživači u kineskom gradu Vuhanu još u februaru 2020. primetili kod pacijenata sa korona virusom.
Danas je više od 300 studija iz svih delova sveta pronašlo preovlaćujući broj neuroloških abnormalnosti kod pacijenata sa Kovidom-19.
To podrazumeva blage simptome kao što su glavobolja, gubitak čula mirisa (anozmija) i utrnuće kože (arkoparastezija), ali i ozbiljnije posledice kao što su afazija (gubitak sposobnosti govora), moždani udari i epileptični napadi.
Ovo, uz najnovije nalaze da virus, koji se prevashodno smatra respiratornom bolešću, može da nanese velika oštećenja na bubrezima, jetri, srcu i skoro svakom drugom sistemu organa u telu.
„Još ne znamo da li je encefalopatija teža kod Kovida-19 nego kod drugih virusa, ali mogu da vam kažem da je često srećemo", kaže neurološkinja Elia Fori iz Fondacije Henri Ford u Detroitu, SAD.
„Kako se broj slučajeva povećava, počinjete da viđate ne samo uobičajene manifestacije nego i neobične manifestacije - a viđamo ih sve odjednom, što nije nešto sa čim se bilo kod od nas do sada susretao", dodaje ona.
Procene tačne učestalosti variraju, ali čini se da je otprilike 50 odsto pacijenata sa dijagnozom virusa Sars-CoV-2 - virusa odgovornog za bolest COVID-19 - iskusilo neke neurološke probleme.
Rasprostranjenost i težina ovih neuroloških problema do sada je prošla uglavnom nezapaženo.
Većina ljudi, uključujući lekare, možda ne prepoznaje neurološke abnormalnosti kao takve kad se one prvi put pojave - neko ko doživljava epileptični napad možda deluje samo ošamućeno, ne podrhtava i ne trese se.
Pored mašina koje pište, lekova koji umiruju i izolacije vezane za krevet, okruženje odeljenja za intenzivnu negu može da pojača ili izazove delirijum, onemogućivši nam da povežemo bilo koji od tih simptoma sa virusom.
Konfuzija kao simptom korona virusa
Dodatno komplikujući stvari, mnogi ljudi koji pate od simptoma Sars-CoV-2 zapravo se ne testiraju na virus, naročito ako ne kašlju ili nemaju temperaturu.
To znači da ako imaju neurološke simptome, možda nikad nećemo saznati da li su oni povezani sa Sars-CoV-2.
„Štaviše, postoji značajan procenat pacijenata sa kovidom-19 čiji je jedini simptom konfuzija", kaže Robert Stivens, vanredni profesor anesteziologije i medicine kritične nege na Institutu Džons Hopkinsu u Baltimoru, u SAD.
„Suočavamo se sa sekundarnom pandemijom neuroloških bolesti."
Da li je moguća pandemija neuroloških bolesti
Većina istraživača veruje da su neurološke posledice virusa posredni rezultat ili nedovoljnog dotoka kiseonika u mozak ili nuspojava inflamatorne reakcije tela (ozloglašena „citokinska oluja").
I Fori i Helms smatraju da su neurološke posledice „izazvane citokinom".
Drugi nisu toliko sigurni: sve je više dokaza koji ukazuju na to da virus može da napadne sam mozak.
„Da ste me pre mesec dana pitali da li postoje neki objavljeni dokazi da Sars-CoV-2 može da prepreči krvno-moždanu barijeru, odgovorio bih negativno - ali sada postoje mnogi izveštaji koji govore da on to apsolutno može", kaže Stivens.
U Japanu, istraživači su prijavili slučaj jednog dvadesetčetvorogodišnjaka koji je pronađen bez svesti na podu u lokvi vlastite povraćke.
Doživeo je opšte epileptične napade dok su ga hitno prebacivali u bolnicu.
Magnetna rezonanca mozga pokazala je akutne znake viralnog meningitisa (upala mozga), a lumbalna punkcija otkrila je Sars-CoV-2 u njegovoj cerebrospinalnoj tečnosti.
Kineski istraživači su takođe pronašli tragove virusa u cerebrospinalnoj tečnosti pedesetšestogodišnjeg pacijenata koji je oboleo od teškog encefalitisa.
A tokom obdukcije pacijenta sa kovidom-19 u Italiji, istraživači su otkrili viralne čestice u endotelskim ćelijama na omotaču krvnih sudova samog mozga.
Štaviše, neki naučnici sada podozrevaju da virus izaziva respiratorne probleme i smrt ne preko oštećenja pluća, već preko oštećenja moždanog stabla, komandnog centra koji se stara da mi dišemo čak i kad smo bez svesti.
Mozak je obično zaštićen od zaraznih bolesti nečim što se zove „krvno-moždana barijera" - sloj specijalnih ćelija u kapilarima kojima su premreženi mozak i kičmena moždina.
Oni sprečavaju mikrobe i druge toksične agense da zaraze mozak.
Ukoliko Sars-CoV-2 može da premosti tu barijeru, to sugeriše da virus ne samo da može da dopre do srži centralnog nervnog sistema, već i da ostane tamo, i da se potencijalno vrati godinama kasnije.
Uspavani virusi
Iako retko, ovo ponašanje nije nepoznato među virusima: virus varičela Herpes zoster, na primer, često inficira nervne ćelije u kičmi, pa se kasnije javlja u odraslom dobu kao kožni osip.
Otprilike 30 odsto ljudi koji su imali varičele u detinjstvu kasnije dobiju kožni osip u nekom trenutku života.
Drugi virusi izazivaju mnogo teže dugoročne posledice.
Jedan od najozloglašenijih je bio virus influence, uzročnik epidemije iz 1918. godine, koji je izazvao trajnu i duboku štetu na neuronima dopamina u mozgu i centralnom nervnom sistemu.
Procenjuje se da je pet miliona ljudi širom sveta bilo pogođeno jednim oblikom ekstremne iscrpljenosti poznate kao „bolest spavanja" iliti „encefalitis letergika".
Među onima koji su preživeli, mnogi su ostali u stanju trajne obamrlosti.
„Nisu mogli da prizovu niti osete živost; bili su prozirni poput duhova, a pasivni poput zombija", napisao je pokojni slavni neurolog Oliver Saks u memoarima iz 1973. godine pod naslovom „Buđenja."
Opisao je pacijente koji su ostali u ovom stanju omamljenosti decenijama, sve dok nisu oživljeni uz pomoć leka L-DOPA, koji im je povratio nivo neurotransmitera dopamina.
Dejvid Nat, profesor neuropsihofarmakologije sa Imperijalnog koledža u Londonu, kaže da je lično lečio mnoge pacijente sedamdesetih i osamdesetih koji su patili od teške kliničke depresije još od epidemije influence iz 1957. godine u Velikoj Britaniji.
„Njihova depresija bila je trajna i snažna - bilo je to kao da su im pogašena sva emocionalna kola", kaže on.
Nat upozorava da bismo ponovo mogli da doživimo potpuno istu stvar, ali u mnogo većim razmerama.
„Ljudi koji su otpuštani sa odeljenja za intenzivnu negu sa kovidom-19 moraju da budu sistematično nadgledani na duže staze kako bi se videlo postoji li neko neurološko oštećenje - i onda da dobiju intervencionističko lečenje ukoliko je to neophodno."
„Ono što me zaista muči je da svaka zdravstvena ustanova u Velikoj Britaniji traži simptome kovida - ali niko ne prati neurološke mehanizme, kao što su količina serotonina u mozgu", dodaje profesor.
Nat planira da sprovede studiju na 20 pacijenata sa Kovidom-19 koji su oboleli od depresije ili nekog drugog neuro-psihijatrijskog stanja.
U toj studiji koristiće vrhunske PET skenere Imperijalnog koledža, u potrazi za znacima upale mozga ili abnormalnosti u nivou neurotransmitera.
U Baltimoru, Stivens takođe planira dugoročnu studiju pacijenata sa Kovidom-19 otpuštenih sa odeljenja za intenzivnu negu, u kojoj će se takođe vršiti skeniranje mozga, kao i detaljni kognitivni testovi funkcija kao što je kapacitet memorije.
A u Pitsburgu, preko Studije globalnog konzorcijuma neurološke disfunkcije kod Kovida-19, Šeri Čou, neurološkinja sa Univerziteta u Pitsburgu, koordinisala je naučnike iz 17 zemalja da kolektivno nadgledaju neurološke simptome pandemije, uključujući putem skeniranja mozga.
Uticaj virusa na nervni sistem mogao bi da bude mnogo veći i pogubniji nego na pluća.
Iako je uticaj virusa na pluća najhitnija i najstrašnija pretnja, trajni uticaj na nervni sistem mogao bi da bude veći i mnogo pogubniji, kaže Čou.
„Iako su kod kovida-19 neurološki simptomi ređi nego problemi sa plućima, oporavak od neuroloških oštećenja često je nekompletan i može da potraje duže u poređenju sa drugim sistemima organa i stoga za posledicu može da ima mnogo veći opšti invaliditet i potencijalno više smrti", dodaje ona.
U Francuskoj, Helms zna bolje od skoro svih drugih koliko teške neurološke posledice mogu da budu.
Morali smo da odložimo njen intervju sa BBC-jem nakon što je jedna od njenih pacijenatkinja sa kovidom-19 - koja je otpuštena iz bolnice pre dva meseca, ali i dalje pati od viralne iscrpljenosti i teške depresije - zahtevala hitan pregled zbog opasnosti od samoubistva.
A ta pacijentkinja nije usamljen slučaj - ona je viđala mnoge ljude u sličnom stanju uznemirenosti.
„Zbunjena je, ne može da hoda i samo želi da umre, stvarno je strašno", kaže Helms.
„Ima samo 60 godina, ali mi je rekla: 'Kovid me je ubio' - želeći da kaže da joj je ubio mozak. Ona prosto ne očekuje više ništa od života."
„Ovo je bilo posebno teško zato što ne znamo kako uopšte da sprečimo to oštećenje. Nemamo nikakve metode lečenja koje mogu da spreče oštećenje mozga", dodaje Helms.
Pacijenti kojima otkažu pluća mogu da se stave na respirator, a bubrezi mogu da se spasu preko mašine za dijalizu - i, uz malo sreće, oba organa će se povratiti.
Ali ne postoji mašina za dijalizu mozga.
Izvor: BBC