Imam 45 godina i dugu, predugu istoriju bitke sa usisavanjem. Kuvam, perem podove i prozore, menjam sifone i popucale kablove od tuša, vučem uz stepenice 100kg sve sa pijace i nije mi teško da šetam psa i pet puta dnevno i da hendlujem dva sina od osam i 10 godina sa tendencijama ka pubertetu i da radim posao kpji obožavam. Naravoučenije: daleko sam od lenje osobe.
Ali, kad na red dođe tema "usisavanje", tačno sam spremna i škembiće da jedem, samo da ne moram da gulim parket uz nesnosnu buku.
Usisivač je moj neprijatelj i moj pas to zna, zato mu revnosno grize kabl čim ugrabi priliku, a to je često jer se linja kao lud. O deci i njihovoj ekipi koja mi tutnji kroz kuću 24/7 i unosi prašinčinu i ko zna šta sve spolja, da ne pričamo, dobiću nervni slom. Onda momenat pražnjenja kese, pa kad se razleti sve što sam usisala i napuni terasu đubretom...
Ne mogu, majke mi. Uzmem metlu pa fljus fljus, ako su naše babe mogle, šta će nama da fali etc.
Moje koleginice drage, naravno, znaju za moju bitku protiv vetrenjača i jednoglasno su donele odluku da za 45. jubilarni rođendan unapred dobijem poklon i na licu mesta ga isprobam. I da im posle kažem da ne volim da usisavam.
Da slika govori više od reči, izvolite se uveriti u galeriji:
Autor: Zorana Šokorac