- Slike u stanu najčešće izgledaju loše kada su okačene previsoko.
- Greška je i preterano uklapanje boja: prostor bolje izgleda kada slika unese kontrast, karakter i malo nesrazmere umesto ton u ton efekta.
Kada uređujemo stan i biramo slike, pravila su vrlo jednostavna: umetnička dela treba da izgledaju prirodno, a ne kao da je neko preslikao stranicu iz kataloga. Najčešće greške pravimo onda kada previše kalkulišemo.
Ljudi obično pogreše u tri stvari. Prva je visina – slike uglavnom okačimo previsoko, umesto da centar slike bude u visini očiju ili da bude prirodno vezana za komad nameštaja ispod sebe, poput sofe ili komode.
Kada sliku postavimo previsoko, što je inače najčešći refleks, ona se automatski odvoji od ostatka prostorije i deluje usamljeno na zidu, kao da lebdi bez ikakvog oslonca. Oko posmatrača prirodno hvata horizontalu u visini očiju, što znači da centar umetničkog dela uvek treba da bude na toj liniji – otprilike na 140 do 150 centimetara od poda.
Pravilo se menja samo onda kada slika stoji iznad nekog nameštaja. Ako je kačimo iznad sofe, trpezarijskog stola ili komode, slika i taj komad nameštaja moraju da dišu zajedno kao jedna celina. To znači da donja ivica rama treba da bude prilično blizu naslona sofe ili gornje ploče komode – na nekih 15 do 20 centimetara. Tako izbegavamo taj vizuelni raskorak i prostor odmah dobija smislen, sveden izgled.
Druga greška je strah od kontrasta, pa očajnički pokušavamo da boju slike uklopimo sa bojom jastuka na garnituri. Prostor mnogo bolje diše kada slika unese malo nesrazmere i karaktera, umesto da sve bude ton u ton.
Kada enterijer podredimo usklađivanju nijansi, dobijamo sterilan ambijent koji previše liči na izložbeni salon. Puno je zanimljivije i efektnije u miran prostor ubaciti rad koji pravi otklon – bilo kroz snažan kolorit, oštre linije moderne grafike ili neočekivani spoj starog ulja na platnu u minimalističkom okruženju. Slika treba da donese suprotnost, a ne da se utopi u okruženje.
Treća greška su minijaturni formati na prevelikim zidovima, gde slika potpuno nestane i deluje izgubljeno. Koliko god da nam je neki mali rad drag, ako ga ostavimo samog na velikoj površini, on će izgubiti svaku snagu i delovaće kao greška. Veliki zidovi traže format koji može da iznese njihovu veličinu, bilo da je reč o jednoj velikoj slici ili dobro osmišljenoj grupi manjih radova koji zajedno “drže” zid.
Što se tiče famoznog galerijskog zida(gallery wall), on je i te kako moderan, ali pod uslovom da ne izgleda kao da je kupljen u kompletu. Oni precizno poređani ramovi pod konac, gde je sve simetrično i savršeno upeglano, deluju ukočeno i prevaziđeno.
Lepota je u slobodi – u mešanju starih ulja na platnu, običnih crno-belih fotografija, grafika i različitih dimenzija ramova. Sve to treba da izgleda kao da se skupljalo godinama. A ako imate neki razlog da izbegavate mnogo slika na zidu, ne želite da ih fiksirate, možete slobodno da postavite jedno veliko platno, pa čak i da ga ležerno ostavite prislonjeno uza zid, na komodi ili podu.
U galeriji pogledajte jedan lepi mali stan od 43 kvadrata u koji biste se odmah uselili!