Šarene narodne nošnje, raznovrsna i autentična muzika, uvreženi običaji, drugačiji načini ishrane, brojne neobične poslastice – to su samo neka obeležja zahvaljujući kojima možemo upoznati druge kulture, narode, zemlje i kontinente.
Koliko god da nas na putovanjima oduševe stvari koje prvi put vidimo, toliko budemo i ushićeni kada shvatimo da neki narodi, za koje smo mislili da nemamo mnogo toga zajedničkog, zapravo s nama dele poneku sitnicu – samo je možda drugačije koriste ili nazivaju. Jedna od takvih stvari je i kafa – zrno koje je kroz istoriju vredelo zlata i koje je osvajalo svaku teritoriju gde bi se pojavilo, ali ne silom, već svojim savršenim mirisom i ukusom.
I dan-danas kafa je jedan od retkih proizvoda koji povezuje skoro svaku zemlju na svetu i čiju vrednost svako od nas odlično razume, bez obzira na to gde je rođen ili gde je odrastao. Ovaj crni napitak uspeo je da potisne sve druge čak i u zemljama poput Engleske, gde je čaj suvereno vladao od davnina!
I dok su se s godinama izmišljali novi, uvek drugačiji načini pripreme, prava sveže mlevena kafa ostala je sinonim uživanja i opuštanja. Ma koliko nam njeno kuvanje delovalo jednostavno, eksperti su saglasni da je posredi umetnost, a ljudi su svojom kreativnošću u načinu pripremanja uspeli da nam dokažu da za ljubav prema kafi ne postoje granice.
Ako samo pogledate načine pripreme kafe u našoj zemlji, sigurno ćete primetiti suptilne, ali zanimljive razlike – na primer, ponegde se jaka kafa s puno pene smatra savršenom, a negde je prava umetnost napraviti malo „tanju”. Svako od nas, bez obzira na to u kom kraju Srbije je odrastao, od svojih roditelja, baka i deka učio je „tajne” kuvanja one savršene šoljice – uvek najbolje skuvane baš tako kako su nam pokazali.
Iako dele osnove pripreme – voda u džezvi proključa, pa se u nju doda kafa i, po želji, šećer – suptilne razlike čine da kraljica među toplim napicima često postaje drugačija idući od mesta do mesta. Na primer, negde se kafa i šećer najpre stave u džezvu, pa se preliju kipućom vodom i stave na ringlu da provri... Ili se kafa u suvoj džezvi prethodno stavi na ringlu da se zagreje i zamiriše, pa se tek onda prelije vrelom vodom...
Sve to je čini ne samo nezamenljivom dnevnom navikom već i važnim delom naše istorije i kulture. Zato sa sigurnošću možemo reći kako Srbi zaista vole domaću, sveže mlevenu kafu: ona je kod nas neprikosnoveni ritual kojim započinju i završavaju se svi važni događaji. Pravu, domaću kafu povezujemo s druženjem, opuštanjem i delom dana koji je posvećen samo nama – kada se prepuštamo uživanju i zaboravljamo na brige.
Ako krenemo južnije, u Grčku, zemlju maslina i mora, ubrzo će nam postati jasno kako se tu takođe gaji veliko poštovanje prema domaćoj kafi. Međutim, da li ste znali da je Grci ne pripremaju kao mi? Naime, tamo nije običaj da voda prvo proključa, pa da se tek onda u nju doda kafa, kako su nas uglavnom učili odmalena. Oni u džezvu odmah stave sve sastojke zajedno, vodu, kafu i šećer, pa mešaju na ringli sve dok se ne zagreje. Onda sačekaju da provri i – kafa je spremna za posluženje.
Dalje na istok dolazimo do Turske, za koju mnogi kažu da je zemlja iz koje se kafa raširila po celom svetu, gde su otvorene prve kafane – mesta za okupljanje i druženje uz tradicionalno ispijanje kafe. U Turskoj se sveže mlevena kafa sprema u tradicionalnim bakarnim džezvicama, u koje staje samo jedna šoljica. Zanimljivo je i da Turci takođe sve sastojke stave da se zagreju istovremeno, ali se obično, taman kad pena počne da se podiže, kafa sklanja s ringle da bi se kašičicom nešto pene prebacilo direktno u šoljice u kojima će se poslužiti. Zatim se džezva vraća na ringlu i kada prvi put provri, sipa se dopola u šoljice, a onda opet vraća na vatru, da vri još petnaestak sekundi.
Svejedno gde je pijete ili kako je zovete, nijedna njena verzija (a mnogo ih je) ne može se meriti s užitkom koji pružaju bogata pena, karakterističan pun ukus i omamljujući miris one sveže mlevene. To nije samo sinonim kafe – to je kafa!
Ako se vratimo do prvih komšija, svakako jedna od najpoznatijih jeste bosanska kafa, čiji se način pripreme opet razlikuje od ostalih. U Bosni se takođe upotrebljava džezva, ali se kafa često priprema tako što se, kada voda prokuva, malo odlije u šoljicu, pa se tek onda dodaju kafa i šećer, i vrati na ringlu da opet proključa. To se može ponoviti više puta, ali je važno da se na kraju kafa prelije vodom koju smo odvojili, jer se veruje da tako dobija na jačini i da se stvara bogatija pena.
Na sličan način, naravno sa određenim varijacijama, sveže mlevena kafa priprema se i u ostalim balkanskim zemljama, ali i u nekim za koje možda ne biste ni pretpostavili – na primer, u Egiptu! U nekim delovima Irana takođe možete videti sličan način pripreme, kao i nekim krajevima Češke, Slovačke i Litvanije.
No, bez obzira na to gde je popijete ili kako je zovete, nijedna njena verzija (a mnogo ih je) ne može se meriti sa užitkom koji pružaju bogata pena, karakterističan pun ukus i omamljujući miris one sveže mlevene. To nije samo sinonim kafe – to je kafa!