Debora Pram, danas spisateljica i slikarka, dvaput se susrela sa smrću. Prvi put kada je prerano krenula u porođaj, drugi put – u saobraćajnoj nesreći.
Dva različita trenutka, ali isto pitanje koje joj se urezalo u svest: šta se zaista događa kada umremo?
„Sve je počelo kada sam u trudnoći završila u bolnici zbog teških komplikacija“, piše Debora.
Imala je visok pritisak, poremećaj rada jetre i početne napade. U jednom trenutku čula je lekara kako viče: „Odmah u operacionu salu!“ — a sledećeg sekunda, kako kaže, „više nisam bila u svom telu“.
„Lebdela sam u uglu sobe, gledala odozgo doktore kako pokušavaju da me ožive i spasu bebu. Nije bilo straha. Samo tišina i potpuni mir.“
Njen sin je rođen carskim rezom i proveo dve nedelje u inkubatoru. Ona je, pak, bila u indukovanoj komi tri dana.
Nakon buđenja pokušala je da nastavi život kao da se ništa nije desilo — ali osećaj da je nakratko napustila telo ostao je u njoj zauvek.
Godinama kasnije, na ledeno hladan Dan zaljubljenih, Debora i njen muž Brus krenuli su na večeru.
„Sećam se da sam videla zeleno svetlo na semaforu i pomislila kako imamo sreće što ne moramo da čekamo. To je bio poslednji trenutak koji pamtim.“
Njihov automobil udario je čovek bez vozačke dozvole, pri brzini od preko 60 km/h. Brus, lekar po profesiji, pokušao je da je oživi – ali nije mogao da pronađe puls.
„U tom trenutku nisam bila ni Debora, ni telo, ni misao. Bila sam samo mir. Osećala sam da sam uronjena u zlatnožutu svetlost, kao da plutam u nekoj toploj, gustoj materiji – i prvi put u životu osetila sam da sam `kod kuće`."
Dok je čula suprugov glas kako je doziva, njen instinkt nije bio da se vrati – već da ostane.
„Osećala sam se sigurno, potpuno, slobodno. Nije bilo bola ni brige. Samo mir. Kada sam čula kako me zove, iskreno, bilo me je – nerviralo. Nisam želela nazad.“
Nakon što je otvorila oči, sedela je u smrskanom automobilu, ali telo nije osećalo bol. Videla je dim, svetla, stranca koji joj prilazi i kaže da će ostati s njom dok ne stigne hitna pomoć. Kasnije će saznati da niko od spasilaca nije video tog čoveka.
„Nisam ga više nikada pronašla, ali u meni je ostao osećaj da je to bila neka vrsta zaštite.“
Debora je po profesiji istraživač. Godinama je radila na Medicinskom fakultetu Dartmut, u odeljenju za majke i decu.
„Nisam tip koji veruje u natprirodno“, piše. „Ali posle dve smrti — više ne sumnjam da postoji nešto s one strane.“
Nakon što je pročitala knjigu o iskustvima bliske smrti koju je napisao lekar sa Univerziteta Virdžinija, shvatila je da su opisi drugih ljudi gotovo identični njenima: izlazak iz tela, svetlost, osećaj mira, gubitak straha.
„To me je utešilo. Ne zato što sam želela dokaz, već zato što sam shvatila da nisam jedina.“
Debora je odrasla u religioznoj porodici – njen deda i stric držali su propovedi, a otac bio đakon.
Verovala je da duša „spava“ do dana vaskrsnuća. Ali posle svega što je doživela, njen pogled na veru se promenio.
„I dalje verujem u Boga, ali sada ga osećam drugačije – slobodnije. Nekad sam mislila da ga moram ‘uhvatiti’ pravilima i dogmom, a sada znam da je veći od svega toga. Bog ne stanuje u okvirima, nego u onome što ne možemo objasniti.“
Dva iskustva bliske smrti nisu je uplašile, već je osetila veliku zahvalnost. Danas Debora slika, svira mandolinu i putuje svojim starim kamionetom po američkoj prirodi.
„Sada više ne odlažem ništa“, kaže. „Nikada nisam sigurna da ću dobiti još jedno sutra, pa pokušavam da svako danas bude punije.“
Iako ponekad oseti nostalgiju za „onom žutom svetlošću“, ističe da je naučila živeti svesnije, prisutnije, mekše.
„Ne bojim se smrti. Možda se jednog dana predomislim, ali sada – ne. Znam da tamo, gde god to bilo, postoji mir koji ne boli.“ Pročitajte i šta je video i osetio muškarac koji je bio mrtav punih 6 minuta.
BONUS VIDEO:
Tekst: Ona / Lepa&Srećna / Jasmina Glišić