Doktor nauka Zorka Inić je opšti hirurg na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu, a od ove godine i klinički asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Autor je i koautor velikog broja radova u domaćim i međunarodnim časopisima. Učestvovala je u radu mnogih stručnih kongresa kod nas i u inostranstvu, gde je usmeno izlagala svoje radove koji su bili prihvaćeni. Član je Američkog udruženja kliničke onkologije (ASCO), Evropske škole onkologije (ESO) i Evropskog društva za medicinsku onkologiju (ESMO), kao i Srpskog lekarskog drustva.
Da li se sećate kada vam probudila želja da postanete lekar?
Interesovanje za medicinu i želja da postanem lekar javila se još u osnovnoj školi, a svakako da je veliki uticaj imalo i odrastanje u lekarskoj porodici.
Kako je reagovalo okruženje na vaš izbor specijalizacije?
Svakako je dugo trajao taj put izbora hirurgije. Još za vreme studija asistirala sam ocu na operacijama i polako ulazila u svet hirurgije. U toku tog profesionalnog sazrevanja bilo je različitih komentara okruženja. Naravno da i danas mnogo ljudi smatra da je to težak posao za ženu, pre svega, teško je uskladiti privatne obaveze, obaveze u porodici i tako složen životni poziv. Nažalost, veliki broj uspešnih žena hirurga ne ostvare se kao majke, jer su vrlo predane svome poslu.
Šta je polje vašeg rada kao onkološkog hirurga, koje vrste operacija obavljate?
Moja svakodnevna angažovanost obuhvata više hirurških celina: rad u sali, konzilijumu, ambulanti, kao i sa studentima, što me posebno raduje. Najveći broj operacija koje obavljam odnosi se na karcinome, tumore dojke, kože i mekih tkiva, štitaste žlezde.
Pošto radite s najtežim bolesnicima, sigurno vam je potrebno mnogo energije. Odakle vam pristiže?
Hirurgija se u mnogo čemu razlikuje od drugih specijalizacija, pa tako i sami hirurzi u odnosu na druge specijaliste. Dakle, neophodan je određeni psihofizički sklop ličnosti da biste se uopšte bavili tom granom medicine. Svako od nas se rađa sa određenim karakterom, tim psihofizičkim sklopom, određenom količinom energije. Ali, mora da postoji ogromna ljubav prema našem pozivu, ta velika usmerenost ka cilju, uz stalno usavršavanje na polju hirurgije i svakodnevni rad na sebi.
Naše društvo je opterećeno brojnim predrasudama, a jedna od njih je da su žene manje sposobne za hirurgiju. Da li ste u karijeri nailazili na prepreke čiji je uzrok taj stereotip?
Ne bih rekla manje sposobne, pre bih se nadovezala na prethodnu konstataciju, da je ženama hirurzima, kao suprugama, majkama, još teže da izbalansiraju sve obaveze na poslu, da održe stabilnost porodice i ostvare se na svim poljima. Tokom svog posla mogu da se setim, naravno, pojedinih negativnih komentara i reakcija, mada smatram da je taj stereotip prevaziđen, pogotovu u svetu. Danas svuda u svetu, na Zapadu kao i kod nas, postoje žene koje su vrhunski hirurzi.
Važno je u ovom poslu imati stabilnost, svoju bazu ličnosti, stavove, dakle, važno je, pre svega, biti čovek i s te ljudske strane pristupati pacijentima, gledati na njih kao na ličnosti, ne samo kroz bolest zbog koje dolaze kod nas. Pacijenti različito reaguju kada se suočavaju sa saznanjem o teškoj bolesti, javlja se veliki strah, bojaz za budućnost i vreme koje im je preostalo. Zato je neophodan individulani pristup, procena psihološkog profila, i uvek ih hrabriti, a nekada i prećutati prognozu o preostalom vremenu. Naravno, njihova porodica mora da bude informisana i upoznata sa svim detaljima bolesti i budućim modalitetima lečenja.
Psiholozi savetuju da povučemo jasnu crtu između posla i privatnosti. Da li je to moguće u medicini, da li vam uspeva da ne mislite na pacijente kada napustite Institut?
Teško je da se povuče ta granica, jer svakodnevno kao lekar pomažete ljudima, prijateljima, članovima porodice. Naravno da je nemoguće da se potpuno isključi razmišljanje o pacijentima, pogotovu kada sagledavate na koji način da što pre rešite njihov problem, naročito u onkologiji gde je vreme vrlo značajan faktor.
Vaši uspesi nesumnjivo govore o vašoj snazi, duhovnoj, pre svega, međutim, pravi izvor snage često je skriven. Na kraju napornog dana da li se zapitate odakle vam snaga, koji je njen najdublji izvor?
Teško pitanje. Mislim da bi na ovo pitanje pre dali odgovor ljudi koji me dobro poznaju, kao i pacijenti. Mislim da je to kombinacija mnogo toga u samoj ličnosti, načinu odrastanja, radu na sebi, edukaciji, negovanju pravih vrednosti, kao i pogleda na život, samoj filozofiji života u kojoj je bitno ostati dosledan sebi.
Osim medicine, šta vas još zanima, čime se bavite u slobodno vreme?
Sport je moja velika ljubav. Od samog početka školovanja išla sam na folklor, potom igrala odbojku i košarku za školski tim, kasnije se rekreativno bavila još nekim sportovima. Danas najviše volim tenis i bavim se njime, kao i trčanjem, skijanjem. Naravno da je moja najveća radost porodica. Volim i putovanja, dobre knjige i, najviše od svega, druženje s prijateljima.
Tekst: Sonja Atanasijević
Izvor: Lepa&Srećna