Završili ste Pravni fakultet u Novom Sadu, položili pravosudni ispit, a zatim nostrifikovali diplomu na Pravnom fakultetu u Firenci, gde ste bili stipendista italijanske vlade. Kako vas je put naneo u Italiju?
U Italiju i italijanski jezik sam se zaljubila sa nepunih 12 godina, dok smo kampovali u Medulinu pokraj Pule. U kampu smo za komšije imali italijansku porodicu sa čijim sinovima smo se brat i ja igrali. Nismo se razumeli, ali je igra na italijanskom prerasla u moju životnu misiju. Studirala sam pravne nauke na Univerzitetu u Novom Sadu, ali ta snažna ljubav prema italijanskom me je nagnala da nostrifikujem diplomu Pravnog fakulteta u Firenci, u kojoj sam 2006. kao stipendista Ministarstva inostranih poslova Italije radila istraživački rad „Trgovina ljudima u Srbiji i Italiji“.
Po čemu pamtite život u Italiji, šta ste naučili od Italijana i kasnije u poslu usvojili?
Život u Italiji pamtim po suncu, lepoti, snazi reči, divnim prijateljima, muzejima, umetnosti, estetici. Od Italijana sa kojima sam sarađivala na fakultetu i životnim situacijama u kojima sam bila, naučila sam da je sve moguće i rešivo. Moji mentori su bili ljudi sveta - prof. Michele Papa, profesor krivično-komparativnog prava, Alessandro Simone, profesor komparativnih pravnih sistema.
Šta vam je Italija pružila, a šta Srbija?
Italija mi je pružila osećaj lakoće postojanja. Vanvremensku lepotu jedne civilizacije i istorije koja snažno dominira i vidljiva je u 21. veku. Osećate se voljenom, lepom, snažnom. Počnete da zapažate jarkost boja - narandžaste, žute, crvene, sive. Osećate se kao da živite u muzeju na otvorenom. Italijanski jezik je u skladu sa mojim temperamentom, pa sam nekako na italijanskom ja zaista ja. Srbija je duša. Mogu da pređem svet i sve da vidim i prihvatim, ali znam sa kog izvora sam potekla. Srbija.
Kako je izgledao vaš prvi susret sa novinarstvom?
Kao novinar počela sam da radim na Mini radiju tih devedesetih godina u Subotici. Tada se formirala nova ekipa mladih novinara. Moj urednik Vladan Stefanović naučio me je da se iz slobode najbolje stvara i radi. Nije se puno mešao u moj radijski program verujući da ću svojom odgovornošću opravdati tu slobodu. Tako je bilo. Znate kako, ja imam mamu i tatu, ali novinarstvo mi je još jedan roditelj. Učio me je ophođenju sa raznim ljudima, brzini, preciznosti, kreaciji, davao mi je slobodu da se izrazim i budem donekle psiholog u radu sa ljudima. Volim ljude i volim njihove uspešne priče. Imam veliku potrebu da otkrivam nova lica, snažne ljudi koji nisu medijski prisutni, a imaju šta da nam ponude. Kreiram nekada priče iz ničega, ali u tome je moja snaga. Reči su snažne i vi prenosite važne poruke birajući ih. Kada se jednom inficirate novinarstvom ne možete da se izlečite od njega.
Kako ste ušli u svet umetnosti i fotografije?
Ja sam đak subotičke Gimnazije „Svetozar Marković“, smer kulturolog saradnik, u kojoj su se potencirali strani jezici (engleski, nemački, francuski, latinski, mađarski), u kojoj je likovno i muzičko vaspitanje bilo jako važno, a srpski jezik i književnost pod must - da se sve znalo sa prof. Afanasijevom. „Rat i mir“ sam čitala tri puta - onda shvatate kako nas je ruski đak i profesor obavezivao. Iskreno, htela sam da studiram istoriju umetnosti, ali nekim čudnim spletom okolnosti upisah pravne nauke. Iz galerija i muzeja nije se izlazilo. Tako je i danas. Ne izlazim iz galerija. One imaju neki poseban miris. Volim da radim intervjue sa slikarima, fotografima... Oni imaju poseban senzibilitet, meni blizak. Fotografija me je zanimala od studijskih dana, ali direktno sam ušla u rad sa njom od pokretanja svog e-magazina Refresh Your Life (www.ryl.rs). Shvativši koliko mi je važna u poslu, odlučila sam da se njom ozbiljno pozabavim. Kod Nemaca postoji običaj da kada vas nešto iskreno zanima, vi upišete kurs kako biste savladali materiju, tako sam i ja 2015. upisala kurs fotografije u „Fabrici fotografa“ kod Aleksandre Popović.
Poznat je vaš fotografski projekat „Varvarogenius“ - Lica intelektualaca Balkana(ca), u okviru kojeg ste uradili 23 fotografije i intervjue sa intelektualcima sa Balkana. Kako ste došli na ideju za ovaj projekat, šta vas je inspirisalo?
Mene lako inspiriše uspeh. Pošto u magazinu mnogo radim sa ženama, odlučila sam da ovaj fotografski projekat uradim sa muškarcima sa Balkana. Ko je taj novi Balkanac koji pokreće region? Mislim da je to jako važno pitanje. Prvih devet meseci 2017. godine krstarila sam Balkanom u potrazi za njih 23 i fotografski ispisala predivne junake, umove Balkana 21. veka, koji su posle i kroz intervjue pokazali svoje vrednosti i lepotu.
Kakav je odnos žena i muškaraca na Balkanu?
Hoćete iskreno? Ja ovde i dalje vidim patrijarhat. Ukorenjene matrice protiv kojih se borim na svoj način - osvešćivanjem žena u RYL magazinu, a i sopstvenim primerom kroz netipičan život koji živim. Život balkanske žene nije lak u poređenju sa Evropljankama. Evropljanke umeju da kažu ne i postave granice, jer imaju iza sebe snažan sistem koji je podržava. Naša žena više trpi, beskrajno tolerantna.
Ko su za vas jake žene?
Za mene su jake žene one koje su svesne sebe svojih vrlina i mana. Hrabre, nesputane, odlučne da brane svoju ideju i da žive život kakav im dolikuje. Jake su i kada se osećaju slabima i kada se osećaju najmoćnijima. Jaka žena nosi u sebi i ženski i muški princip. Uspeh je relativna stvar. Njegovo shvatanje zavisi od ambicije osobe. Ja sam ambiciozna. Sebi postavljam male ciljeve, ali u kontinuitetu. Kada ostvarim jedan, idem na sledeći i tako se osećam uspešnom, korak po korak. Jako je bitno za samopouzdanje i sopstvenu vrednost.
Kada biste sada pogledali u retrovizor, koje slike vidite na tom auto-putu?
Filmove „Engleski pacijent“, „Il postino“, “Tri boje plavo“, „Ukradena lepota“, „Konjanik na krovu“. Ti filmovi su bukvalno obojili moje biće. Vidim pustinju pokraj Abu Dabija koja me opija, kao i ljubavna priča iz Engleskog pacijenta.Vidim budistički hram u Katmanduu koji mi donosi smiraj i izraženu duhovnost.Vidim Petru u Jordanu koja me je osvojila svojom lepotom.Vidim baziliku Svetog Nikole u Bariju, u kojoj se nalaze mošti ovog sveca kojem sam se poklonila leta gospodnjeg 2018.Vidim svoje fotografske izložbe „Varvarogenius“ i „Ključ sveta“.Vidim svoje živote u Subotici, Novom Sadu, Beogradu, Firenci, Frankfurtu.Vidim malu Miu koja zna da će sve biti dobro.
Na šta ste najponosniji?
Na svoju (ne)Realnost.Kaže mi jedna gospođa pre godinu dana: „Mia, vi ste nerealna osoba“. Uh, ja se zamislih ozbiljno!Pa gospođoooo predraga, ja sam svoje najbolje stvari napravila iz NErealnosti. Svi su rekli nerealno je:- Sedeti u Frankfurtu, a nostrifikovati diplomu na pravnom fakultetu u Firenci.- Stvarati online magazin, ne znajući ni šta je špigl, a ni kako se prave novine.- Putovati Balkanom i tražiti novog čoveka koji menja region, a onda postaviti fotografsku izložbu u Beogradu, Subotici, Sarajevu, Starim Banovcima, Puli. Gospođo, moja realnost me nigde ne bi odvela. Ja ni iz čega stvaram najbolje.
Putovanja su deo vas. Šta vam znače ti odlasci i dolasci?
Ja sam moderni nomad sa dušom sveta, cyber woman koja hodi prostranstvima worldwide i ljudskim dušama. Sama, svoja, svetolika lepota u jednoj ženi. Razapeta između neba i zemlje, panonske ravnice i dinarskih planina, moj hod je nečujan u postojanju sveta. Zaigrana na krilima sopstvene fantazije i mašte, kreiram svoj miris sveta kojim sam se uputila hrabro i ludo. Voleći sebe i druge, čoveka iznad svega, moja igra je beskrajna. Kretanje nema cenu. I mislim da sam sjajan primer mojih odlazaka i dolazaka dala kroz izložbu fotografija “Ključ sveta“, koja je početkom decembra 2019. bila postavljena u Galeriji Progres - 33 fotografije predstavljaju mene samu i moje samospoznaje kroz strane predele, kulture, ljude. Ja sam žena pokreta. Raduje me i dolazak i odlazak, jer je to novi pokret i ništa se ne završava. Nisam tužna kada neko mora da ode ili ako odlazim ja, znam da je to samo trenutno i da će se to opet pretvoriti u jedan novi susret kad-tad.
Koja je vaša formula za uspeh?
Uspeh = volja + strast koja ima svoju disciplinu + fokus. Sve što radim - radim sa izuzetnom strašću, s hrabrošću i sjajem u oku. Šta god radili, čime god se bavili, ova tri elementa su presudna. Uspeh je zagarantovan.
Šta biste poručili mladima?
Bavite se sportom, jer podstičete svoj takmičarski duh. Pobeđujte sebe u tim igrama prestola. Svaki novi ostvareni cilj je samopotvrda sopstvenih vrednosti koje vas teraju da koračate sigurno dalje. Volite ljude i predele. Učite strane jezike, jer sa svakim novim jezikom rođeni ste novi vi kroz melodiku, temperament i snagu jezika tog nekog drugog naroda. Otkrićete lepezu sopstvene ličnosti i znaćete kada ste vi zaista vi. Budite uvek slobodni da pitate, tražite, istražujete, volite, sanjate, letite. Sloboda nema cenu. Sloboda nikad neće biti precenjena ukoliko znate da je adekvatno koristite. Možda je sve ovo Dar Sudbine, ali je i put kojim moram proći. Znam da iz ljubavi sve raste i u nju se vraća. Ljubav kao i rad ne mogu ostati nezapaženi, ona se uvećava deljenjem. Ja je delim kroz reč, pogled, pokret, susret, misao kojom hodim. Kada pronađeš svoju misiju, kada te u toj misiji podrže i prepoznaju, onda ti jedino ostaje da kroz život ideš dalje ljubavlju i istinom.
Tekst: Milica Prelević
Izvor: Lepa & Srećna