Toksične veze. Već je puklo, ali popravljamo. Nema reakcije na dodir, ali ruke dodiruju. Energija je istrošena, ali želimo ponovno punjenje. Nada da će se nešto promeniti i strah od nepoznatog drže nas u mestu. Isto je i sa stvarima – koliko puta smo nastavili da se držimo starih navika, pa i predmeta koji nam odavno ne služe? Stari telefon koji jedva radi, ali ga ipak ne menjamo, samo je jedan od primera koliko nam je teško da pustimo nešto na šta smo navikli.
O tome zašto je ljudima teško da prekinu odnose koji ne funkcionišu, kako da se oslobodimo straha od promene i zašto su novi počeci zapravo dobra stvar, razgovaramo sa dr Markom Jovaševićem.
- Da li su ljudi svesni toga da se nalaze u toksičnom odnosu?
Ljudi retko jasno prepoznaju da su u toksičnom odnosu, obično najpre primete posledice. Na terapiji često čujem rečenicu: „Ne znam šta nije u redu, ali imam osećaj da me nešto stalno iscrpljuje.” Tek kasnije shvate da problem nije u njima, već u dinamici odnosa. Toksične veze ne počinju kao oluja, već se uvlače polako. Prvo malo kompromisa, pa malo opravdanja, pa nada da će se nešto promeniti. I onda, korak po korak, postane „normalno” da nam je loše. U tom trenutku često više nismo u stanju da vidimo da je upravo ta veza izvor naših problema.
- Koje su najčešće emocionalne prepreke koje nas drže “zarobljenima” u toksičnim odnosima?
Ljudi često misle da je „bolje išta nego ništa”, pa ostaju u odnosu koji ih guši samo da ne bi ostali sami. To je jedna od najvećih iluzija koje prave, jer realnost je da usamljenost unutar loše veze mnogo teže pada nego biti stvarno sam.
Druga prepreka je nada. Ta uporna ideja da će se stvari promeniti. Sećamo se lepih trenutaka s početka i držimo se te slike, iako sadašnja realnost nema veze s tim.
Tu je i krivica. Neki veruju da će, ako odu, izdati partnera ili zajedničku prošlost. U tim uverenjima krije se ono što psihologija zove „psihološki trošak”, što više vremena, emocija i energije uložimo u vezu, to nam je teže da priznamo da je bila pogrešna.
- Možemo li da napravimo paralelu između emotivnog raskida i razdvajanja od predmeta na koje smo navikli, poput telefona?
Naravno. Ljudi se često vezuju za odnose i predmete na sličan način, a to je kroz naviku, kroz osećaj sigurnosti i kroz iluziju da „bez toga ne mogu”. Raskid veze retko znači samo kraj ljubavi, on podrazumeva i suočavanje sa nepoznatim, s pitanjem „šta sad”. Isto tako, odvajanje od starog predmeta, recimo telefona, ne znači samo gubitak uređaja, već i simboličan raskid sa svim onim što on predstavlja, a to su rutine, navika, osećaj poznatog.
Kao što u vezama često ostajemo i kad je jasno da nas iscrpljuju, tako i kod telefona pravimo iste kompromise: baterija se prazni za pola dana, ekran je polomljen, aplikacije se jedva otvaraju, ali ipak kažemo „ma dobro, može još malo”. To je psihološki mehanizam odlaganja: znamo da zaslužujemo bolje, ali nam je lakše da ostanemo u starom nego da se suočimo sa novim.
U oba slučaja, i kod ljudi i kod predmeta, poruka je ista, ostajemo u nečemu ne zato što nam prija, nego zato što nas strah koči da napravimo promenu. A promene se uvek pokažu kao oslobađajuće onog trenutka kad ih zaista napravimo.
- Zašto se i za predmete vezujemo emotivno, iako znamo da im je “istekao rok trajanja”?
Predmeti su simboli, oni u sebi nose priče i sećanja. Telefon, na primer, nije samo uređaj: on čuva fotografije, poruke, razgovore, uspomene. Kada treba da ga zamenimo, ne odričemo se samo tehnologije, već i dela svog života koji je u njemu sačuvan.
Ljudi često potcenjuju tu emotivnu dimenziju. Kažu: „Pa to je samo stvar.” Ali u praksi vidimo da nije tako i zato gomilamo odeću koju ne nosimo, čuvamo pokvarene aparate ili predmete koje nismo koristili godinama. Oni nam daju osećaj kontinuiteta, sigurnosti i kontrole. U njima je zapisano vreme koje ne želimo da otpustimo.
Problem nastaje kada ta vezanost preraste u prepreku i kada nam predmeti koji više ne služe postaju teret. Kao što ostajemo u odnosima iz pogrešnih razloga, tako i sa predmetima: držimo ih uz sebe ne zato što nam zaista trebaju, već zato što se plašimo praznine koja bi ostala kada bi ih pustili. A zapravo tek ta praznina otvara prostor za nešto novo i bolje.
- Kako da prevaziđemo strah od nepoznatog i da se otvorimo za nove početke?
Strah od nepoznatog je prirodan, jer je naš mozak programiran da bira ono što je poznato i predvidivo, čak i kada nas to boli. U praksi često vidim ljude koji kažu: „Znam da mi ovako nije dobro, ali bar znam na čemu sam.” Paradoks je u tome što biramo sigurno nezadovoljstvo umesto nesigurne mogućnosti sreće.
Kada napravimo prvu promenu, koliko god bila mala, shvatimo da nepoznato nije toliko strašno koliko smo ga zamišljali. To može biti raskid odnosa, promena posla ili nešto jednostavno poput toga da se oslobodimo predmeta koji nam više ne koriste. Svaki put kad pustimo ono što nam ne služi, otvaramo prostor da u naš život uđe nešto novo i zdravije.
- Koja je Vaša poruka za kraj?
Život je suviše kratak da bismo ga trošili na ono što nas iscrpljuje. To se odnosi i na ljude i na predmete. Promena je neprijatna samo u prvom trenutku. Posle toga dolazi olakšanje, energija i osećaj slobode. I zato, kada se zapitate da li da ostanete u vezi koja vas guši ili da i dalje koristite stvar koja vas nervira, tada postavite sebi jedno jednostavno pitanje: da li mi ovo donosi mir i radost ili mi samo oduzima snagu? Ako je odgovor ono drugo, vreme je da pustite. Novi počeci nisu pretnja. Oni su šansa.
Tekst: Promo