Moja nedelja već nekoliko godina izgleda isto: Svi spavamo malo duže nego inače, zatim pravim doručak za celu porodicu, svi zajedno jedemo, muž izvodi decu u park dok ja spakujem sudove u mašinu, spremim se na brzinu, ponesem sve što nam treba i krenemo u neku dugu šetnju po prirodi, izlet ili obilazimo rodbinu.
Vraćamo se kasno popodne, kada opet spremam večeru, spremam decu za spavanje, rasklanjam sudove, tuširam se na brzinu, a potom, kad svi legnu i opeglam odeću za dane pred nama, uzimam sveže skuvanu kafu i moj čuveni planer, omiljenu olovku sa šljokicama i pravim planove za sledeću sedmicu.
Taj plan mi je uvek pomagao da ne zaboravim ništa što je bitno, ali i da se usred nedelje ne nađem u situaciji koju prezirem – da nemam pojma šta da ručamo kad dođemo s posla, a deca iz vrtića ili da nisam stigla da obavim neophodnu kupovinu.
U toj mojoj savršenoj tabeli ima i jedna kolona koju redovno popunjavam, ali sinoć sam primetila da samo ono što je u njoj zapisano, nikad ne ispunjavam.
U naletu optimizma ovu kolonu sam nazvala „za srce, dušu i telo“, i u nju zapisujem ono što bih volela da uradim sama, priuštim sebi, aktivnosti koje ne uključuju decu… Malo sam listala unazad moj famozni planer, i shvatila da od početka godine nisam ispoštovala nijednu jedinu stavku iz te kolone.
Uvek se ispreči nešto važnije, hitnije, a ja, ako se uopšte setim da u nekom tamo planeru ima kolona namenjena meni, odmahnem rukom i idem dalje, uz čuvenu parolu: Ima vremena!
Kad sam shvatila da su prošla skoro dva meseca od kako baš ništa nisam uradila lično za sebe, iskreno, malo mi se želudac uznemirio. Zar je moguće da sam sebe toliko zatrpala obavezama da nisam ama baš ništa mogla za sebe da uradim?! Nisam ispoštovala čak ni stavku „čitati knjigu bar pola sata u tišini i samoći“… Da, i to sam zapisala! Ali, nažalost, nisam sprovela u delo. Zar je toliko teško odvojiti pola sata za sebe? Da ne pričam o tome kako godinama nisam vežbala, a svoju veliku ljubav – plivanje – kao da sam potpuno potisnula u nesvesno...
Što sam više razmišljala i listala planer, sve sam više bila uznemirena. A onda sam odlučila da okrenem list – i u planeru, i u životu! Očigledno besmislenu kolonu sam trajno izbacila, iscepala prazan list iz sveske A4 formata, uzela crni marker i krenula da pišem krupnim štampanim slovima:
* HAJDE DA IMAŠ MALO VREMENA I ZA SEBE *
A potom krenula sa svojim najvažnijim novim spiskom!
ISTA OBAVEZNIH ŽENSKIH STVARI:
* popiti veliku šolju moje omiljene Grand kafe svakog jutra u miru i tišini (ko šta ima da kaže ili uradi, neka uradi bez mene ili neka čeka)
* jednom nedeljno otići na plivanje na najmanje sat vremena
* nedeljom samo uživati (ne kuvam, ne čistim, ne pišem, ne planiram)
(nastaviće se….)
Bukvalno sam i ovo „nastaviće se“ napisala i zalepila iznad komode gde mi inače stoji planer i kalendar.
Neko će se možda smejati ovome, ali namerno su na spisku sasvim jednostavne stvari, jer sam želela da budem sigurna da ću se držati svog spiska. Možete napisati šta god želite, ali suština je da to budu stvari kojih ćete se zaista pridržavati. Na primer, da ne stavljate masku za lice usput kad uhvatite deset minuta lufta, već u svoje odvojeno vreme, natenane, polako, s uživanjem… Zato je važno da to budu sitnice koje su izvodljive, i u kojima zaista uživate!
Nakon prvih nedelju dana mog novog omiljenog „planera“, mogu vam reći da sam oduševljena! Ovo je toliko blagotvorno za dušu, um, telo, da vam ne mogu opisati! Moja nova lista obaveznih stvari me ne odvaja od porodice, a pritom mi pruža brojne trenutke uživanja, bez kojih bi sigurno vrlo brzo sagorela u brojnim obavezama i svoju psihu dovela do ključanja…
Moj mali spisak „ženskih obaveza“ nekako me je vratio meni samoj, mom suštinskom ženskom biću, koje ponovo osećam u punom intenzitetu, umesto da ga zatrpavam često nepotrebnim stvarima bez kojih se može, i zanemarujem kao da sam najmanje važna osoba na svetu.
Muž je već nakon nekoliko dana primetio kako se više smejem, a žurba i stres pod kojim sam bila (a očigledno stavljala i druge) baš nikom ne nedostaju. U nedelju ujutro umesto da stojim ispred šporeta, u krevet mi je stigla vruća, jaka domaća Grand kafa, baš kakvu sam oduvek volela...
Biće da je stvarno istina – kada je čovek istinski srećan i voli sebe, i drugi su srećni i još više ga vole, i trude se da mu ugode, kao meni moj muž ovom jutarnjom kaficom…
Tekst: Promo