Svetska epidemija korona virusa i bolesti koju uzrokuje retko koga ostavlja ravnodušnim. Nevidljivi, mikroskopski sitan neprijatelj može biti prisutan bilo gde i bilo ko može biti ugrožen. Prirodno je da na takvu situaciju ljudi reaguju strahovima kao što su strah, zabrinutost, teskoba i panika.
Strah
U ovakvim okolnostima strah je prirodna i korisna reakcija. Neki ljudi greše jer svoj strah vide kao problem, umesto da kao problem vide situaciju na koju reaguju strahom.
Sva osećanja koja ubrajamo u porodicu strahova se pojavljuju onda kada osoba proceni da nju ili nešto što je za nju visoka vrednost, ugrožava nešto što je jače od nje.
Zbog toga strah motiviše osobu da se skloni ili pobegne iz situacije u kojoj je ugrožena i ode u onu drugu u kojoj ono što je ugrožava ne postoji.
Na žalost, kada je u pitanju virus, ta druga, apsolutno sigurna situacija jednostavno ne postoji.
Ako je strah od virusa korone razuman, na šta nas on motiviše?
Da zaštitimo sebe od virusa i druge od nas. To znači da treba da se pridržavamo propisanih uputstava stručnjaka: da često peremo i dezinfikujemo ruke, koristimo maske i rukavice kada smo u javnom prostoru, smanjimo socijalne kontakte na minimum, itd. Svi ovi postupci smanjuju verovatnoću da ćemo se zaraziti, pa samim tim i strah.
Kao što je strah koristan za pojedinca, koristan je i za zajednicu.
Što je više ljudi uplašeno, više je ljudi koji će se pridržavati mera zaštite. Kao što ćemo kasnije videti, najmanje se pridržavaju ovih mera oni koji se ne plaše, koji su „hrabri“.
Teskoba
Ljudi osećaju teskobu (anksioznost, strepnju) onda kada procenjuju da nisu dovoljno spremni da se uspešno nose sa svojom životnom situacijom.
Tokom epidemije do teskobe dolazi zato što je svet promenio svoj „identitet“. To znači da je poznati svet u kojem su se ljudi osećali sigurno promenio svoju prirodu, postao kontaminiran virusom, tako da je postao drukčiji, neprijateljski.
Ljude muče razna pitanja u vezi s neizvesnom budućnošću: Koliko će ovo trajati?
Šta ako virus mutira i postane opasniji?
Kakve će sve to imati posledice po ekonomiju, domaću i svetsku?
Zbog svega toga u sadašnjoj situaciji osećanje teskobe u odnosu na neizvesnu budućnost je takođe potpuno prirodna i normalna reakcija.
Zabrinutost
Još jedno osećanje iz porodice strahova koje u sadašnjoj situaciji ima puno opravdanje da postoji. Ljudi postaju zabrinuti kada zamišljaju neke negativne buduće scenarije.
Svrha zabrinutosti jeste da kada zamislimo neku moguću negativnu situaciju da se zapitamo: šta ja sada mogu da uradim da to sprečim, ili, ako ne mogu da sprečim taj razvoj događaja, kako da ga dočekam spreman.
Ako neko zamišlja da će zbog ove epidemije ostati bez hrane, da njegova deca neće imati šta da jedu, on žuri u prodavnicu da bi kupio hranu i sprečio tu vrstu negativne budućnosti.
Panika
Iako je strah koristan, panika nije.
Ljudi se uspaniče onda kada ocenjuju da će veoma brzo, za dan-dva ili sedmicu doći do katastrofe koja će imati veoma negativne posledice.
Kako veruju da nema vremena, da moraju trenutno da reaguju, ne promisle dovoljno dobro kako da postupe, tako da vuku poteze zbog kojih kasnije mogu da zažale.
U socijalnom smislu panika je „zarazna“ jer kada jedni vide one koji su uspaničeni, misle da ti drugi nešto znaju što oni ne znaju, tako da se pokrene stampedo koji pravi veštačke nestašice.
Iako su sva ova osećanja razumna reakcija na ugrožavajuću situaciju, ona mogu biti i preterano izražena. U tom slučaju, verovatno je da osoba precenjuje postojeću opasnost. Zato je dobro da se razgovara s bliskim osobama kojima se veruje, jer to pomaže da se strahovi svedu na razumnu meru.
Neustrašivi
Ljudi koji se uopšte ne plaše u situaciji koja jeste opasna, pogrešno je procenjuju.
Rezultat ovog potcenjivanja opasnosti jeste što „neustrašivi“ nisu motivisani da primenjuju zaštitne mere i tako ugrožavaju druge.
Njihova pogrešna samouverenost je velika opasnost za druge.
U situaciji epidemije neodgovorno ponašanje prema sebi je istovremeno i neodgovorno, ali i kažnjivo ponašanje prema drugima.
Na njihovom primeru vidimo koliko je strah korisno osećanje, a koliko štetan može da bude njegov izostanak.
Tekst: Zoran Milivojević
Izvor: Politika