Maribor je jedan od onih gradova koji ne pokušavaju da vas impresioniraju odmah, njegovo pravo lice se otkriva tek kada se spustite ispod površine.
Povratak u detinjstvo
U ovaj grad u Štajerskoj smo, u organizaciji agencije Best Press Story stigli taman na vreme da prisustvujemo čudesnom prizoru reke Drave kako se beli od labudova koji se šepure i ponašaju kao apsolutni gospodari i vode i grada. Meštani i turisti prilaze da ih hrane, dok se oni bez pardona penju na betonsko šetalište, “švrćkaju” među prolaznicima jasno im dajući do znanja da je sve to “njihova teritorija”. Iako deluju potpuno pitomo, uveravaju nas da baš i nisu. Poruka je jasna, mi smo tu gosti, a ne oni.
U detinjstvo me je vratio crveni turistički vozić na točkovima koji kruži gradom, a koji izgleda kao da je izašao iz slikovnice za decu. Vozi turiste kroz Maribor, pokazuje glavne tačke, ali meni je mnogo zanimljivija bila jedna druga ruta – mini vinska tura…
Pogledajte u našoj galeriji najlepše detalje iz šetnje Mariborom i posetu najstarijoj vinovoj lozi.
Najstarija vinova loza na svetu
Imali smo tu čast da posetimo mesto gde je ponikla i još uvek stoji najstarija vinova loza na svetu, odnosno, kako Slovenci kažu “najstarejša trta”. Ipak, najveći utisak na mene je ostavio silazak ispod grada, u Vinag i njegove vinske tunele. Ali, da se vratimo staroj lozi…
Nakon kratke šetnje po gradu, uputili smo se ka našoj prvoj stanici u Mariboru, staroj gradskoj kući u kojoj raste najstarija vinova loza na svetu, odnosno “najstarejša trta na svetu”. Moram da priznam, reč “trta” mi je izmamila osmeh na lice jer na srpskom jeziku znači nešto sasvim drugo (što nema nikakve veze sa biljkama, vinom i sl), dok se u Sloveniji najpre povezuje sa jednom ozbiljnom istorijskom pričom.
Čuvena trta raste u starom delu grada, u četvrti Lent, tik uz Kuću stare loze, i ima više od 400 godina, neki kažu čak oko 450. U svakom slučaju, starija je od većine država koje danas postoje. I dalje rađa grožđe, mirno, dostojanstveno, kao da je sasvim normalno to što je preživela prevrate, svetske ratove, ozloglašenu filokseru koja je u 19. veku pretila da u potpunosti uništi vinovu lozu u Evropi, požare, bombardovanja…
Vino koje se pravi od ove trte ne može da se kupi. Ne postoji etiketa sa cenom. Flaše se poklanjaju isključivo u diplomatske svrhe i to kao znak poštovanja prema državnicima, svetskim liderima, važnim gostima, moćnicima…. S ponosom nam ističu da je jednu od poslednjih boca ovog retkog vina dobio i holivudski glumac Tom Kruz. Ne znam da li ju je popio ili čuva kao uspomenu, ali činjenica da je jedna loza iz Maribora stigla do Holivuda jeste sama po sebi neverovatna.
Podzemni svet Vinaga
Posle trte usledio je silazak pod zemlju, u podrum Vinag. I tu kreće priča vredna filmskog scenarija. Vinag podrumi se prostiru na oko 2 kilometra tunela, i nalaze se 15 do 20 metara ispod centra Maribora. Potpuno je nadrealno saznanje da, dok ti hodaš mračnim tunelima, okružena buradima, zidovima i vinom, gde svaki ćošak, svaki predmet nosi neki deo istorije, iznad tebe su ljudi koji piju kafu, idu na posao, u nabavku, žive normalan gradski život…
Vinag postoji još od 1847. godine i važio je za jedan od najvećih vinskih sistema u bivšoj Jugoslaviji. Na vrhuncu moći, odavde se vino izvozilo svuda. Danas podrum izgleda kao scenografija za neku jaku epsku fantastiku ili istorijski film. Zapravo, vrlo me čudi da ga nisu koristili za snimanje “Igre prestola”, eto koliko moćno i na neki način zastrašujuće izgleda.
Pogledajte u galeriji kako izgleda podrum Vinag.
Ako me pitate šta me je najviše impresioniralo, ne bih znala da vam kažem. Zapravo, sve! Ogromne drvene bačve u kojima se nekada čuvalo vino, betonske cisterne koje su došle nešto kasnije, beskrajni niz polica sa prašnjavim flašama…
Vredne dečje ručice
Ono što sam odmah zapazila jeste da svako to veliko bure ima mali otvor, a ispostavilo se da baš ona kriju jednu neverovatno zanimljivu priču. Kako odrasla osoba ne može ni glavu da proturi kroz te male otvore, neprijatan posao pranja bačvi je pao na decu, budući da su jedino ona mogla da se provuku kroz proreze i uđu u unutra. Iako ceo poduhvat deluje opasno, zapravo se vrlo vodilo računa o bezbednosti dece. Jednom kada uđu u bačvu, unutra su smela da ostanu najduže 20 minuta zbog isparenja i nedostatka vazduha.
Cisterne kao podsetnik na socijalizam
U socijalističkom periodu, iz ekonomskih razloga, počele su da se prave betonske cisterne u kojima se skladištilo vino. To su velike, popločane betonske sobe sa otvorom na vrhu preko kog se ulivalo vino. Danas su to prazne sobe u koje čak može da se uđe i upije atmosfera i duh tog nekog starog vremena. Akustika je neverovatna – kažeš jednu reč i ona se odbija sa svih strana. Ali, koliko god da ove cisterne deluju impresivno, vino iz tog perioda je i te kako izgubilo na kvalitetu. Beton jeste bio praktično rešenje, ali je oduzeo piću onaj fin šmek koji se dobija samo ako se čuva u drvenom buretu.
Zalepi novčić na zid želja
Još jedan detalj mi je ostao urezan u pamćenju, a to je zid obložen smolom i nalazi se u jednom od tumela. Reč je o zidu koji, navodno, može da vam ispuni želje. Pravilo je jednostavno: zamislite želju i zalepite novčić na smolu. Ako ostane na zidu, želja će se ispuniti. Ako padne – ništa od ispunjenja. S puno entuzijazma sam svoju “željicu” zalepila za zid, a novčić nije pao! Pa videćemo da li će se ostvariti, duga je godina.
Posebna priča je i vinski arhiv, mesto gde se čuva oko 85.000 boca arhivskih vina. Neke od njih su stare decenijama, čak i iz 1946. godine. To nisu vina koja se piju tek tako. To su vina za rođendane, godišnjice, važne životne trenutke. Flaše koje nose godinu, priču i sećanje. Hodajući kroz taj deo podruma, imala sam osećaj da šetam kroz vreme.
Moram da vam kažem da me je Maribor iznenadio. Nije bučan, ne nameće se, ali kad krenete da ga upoznajete, polako, korak po korak, shvatite koliko je kompleksan, slojevit i čaroban. Od loze koja prkosi vekovima, do tunela punih vina i priča, ovo je grad koji ne mora mnogo da govori, ali mora da se poseti.