Smatra se da je Tucindan tako nazvan jer se tog dana pečenica (pečenje, životinja za pečenje), odnosno živinče prvo tuklo ušicama sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo životinje, pa se onda tako ošamućeno prase ili jagnje klalo.
Pečeno prase ili jagnje nazivalo se i "božićnjara".
Za pečenicu se obično kolje nazime (mlado svinjče) ili jagnje "veselica", a ima ljudi koji zakolju i ćurku, gusku ili kokošku.
Kokoška, guska, patka ili ćurka, međutim, u mnogim se krajevima ni u kom slučaju ne smeju naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol "nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe". Tamo gde se, ipak, kolje za supu, odmah se odbace glava i noge.
Običaj vezan za klanje pečenice ostao je verovatno iz predhrišćanskih, mnogobožačkih vremena i vezan za prinošenje žrtvi. Pravoslavna crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.
Na Tucindan su ponegde decu "koja to zasluže" i kažnjavali, pa i tukli, a posle tog dana ne, jer bi, po verovanju, na mestu udarca iskočili čirevi. Tako se na Tucindan održao običaj, kao u nekim mestima severnog Banata, da roditelji simbolično "tuku" decu da bi bila valjana i poslušna.
Neki izvori, međutim, navode i da se na Tucindan deca nikako ne smeju tući, jer će im izaći čirevi na mestima po kojima su udarana.
Od Tucindana počinje i uređenje i spremanje kuće za Božić, praznik rođenja Hrista.
Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, a u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje veče po slami razastrtoj u kući, a deca ih pokupiti pijučući.
Na Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, a to je dan kada se tradicionalno vraćaju dugovi da domaćin ne bi bio dužan do sledećeg Božića.
U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na podu. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku.
Pečenica bi trebalo da je bela, bez belega i telesnog nedostatka. Peče se sutradan i na Badnje veče unosi se u kuću.
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju i svetog Nauma Ohridskog. Sveti Naum Ohridski bio je učenik svetih Ćirila i Metodija i jedan od Petočislenika, koji su najrevnosnije sarađivali sa apostolima slovenskim.
Rodom iz okoline Soluna, putovao je u Rim, gde se proslavio čudotvornom moći kao i velikom učenošću. Govorio je mnoge jezike, a po povratku iz Rima nastanio se na obalama Ohridskog jezera.
Dok je sveti Kliment delovao kao episkop u Ohridu, sveti Naum je osnovao na južnoj obali jezera manastir, koji i danas krasi tu obalu, kao što ime sveti Naum krasi istoriju slovenskog hrišćanstva. Oko svetog Nauma sabralo se mnoštvo monaha sa čitavog Balkana.
Sveti Naum je bio mudar učitelj, jedinstven predvodnik monaha, odlučan podvižnik, čudotvoran molitvenik i duhovnik. Naročito se trudio da prevede Sveto pismo i ostale crkvene knjige sa grčkog jezika na slovenski.
Izvor: Mondo