Sanja Malagurski je preživela pravu dramu u porodici, ćutala i u sebi nosila muke zbog sestre koja je završila u invalidskim kolicima i to ju je koštalo žestoko.
U vreme kad se osećala najjača u karijeri, telo naše odbojkašice ju je "izdalo" i od njenih priprema za najveće sportsko takmičenje nije ostalo ništa... "A osećala sam se fenomenalno, jako, samouvereno, igrala i primača i korektora, bila jedna od najspremnijih u ekipi", objavila je Sanja.
Dok se pripremala za Olimpijske igre, te 2016. godine, sportistkinja se potajno nadala da će se naći na spisku od 12 igračica i okititi se jos jednim odličjem s njenom reprezentacijom.
Međutim, dok su trajale pripreme, ona je skoro 24 sata bila na vezi sa rođenom sestrom, koju je zadesio mnogo veći problem od mog neodlaska na OI. Zdravstveni problem, koji je kasnije zakovao godinu dana za invalidska kolica.
"Da li ćete mi poverovati ako kažem da je odjednom? E pa jeste. Počelo je banalnom distorzijom zgloba, nastavilo se krivljenjem kolena, pa obe noge, pa oduzimanjem snage u nogama, sve nepravilnijim hodom", napisala je Sonja na svom Instagram nalogu. "Nemogućnošću da ih kontroliše, da živi normalno. Sve to nas je jako pogodilo, ali se rešenje pojavilo.
"Posle mukotrpnih odlazaka kod naših lekara (ne želim da detaljišem, verujte), došli smo do doktora iz Mađarske koji je operisao našu Subotičanku, koja je imala nešto slično i kojoj je naš Novak Đoković obezbedio sredstva za operaciju. Ona je danas odlično, divna devojka puna života i ja je, ovim putem, puno pozdravljam!
On je zakazao operaciju, tih nekih malformata koji su stvorili kao paukovu mrežu oko Sonjine kičme i remetili joj krvne sudove i pravilno funkcionisanje.
Ako mi verujete, ni dan danas ne znam dijagnozu i naziv svega toga. Ja sam posle završetka obaveza prema reprezentaciji, otišla u svoj tadašnji klub Montichiari i tamo igrala fenomenalno. Našla sam se u jednoj divnoj sredini, fokusirala se na odbojku i blistala u italijanskoj seriji A.
Stizale su mi poruke, kako dobro izgledam, kako blistam, kako odlično igram i da samo tako nastavim. Prava istina je da sam se raspadala. Emotivno. Pretežak period za moju porodicu. Krajem decembra je bila zakazana operacija, sve dogovoreno, mi presrećni jer će Sonja nastaviti svoj život normalno.
Ja krećem put Srbije za katolički Božić i trebali smo da ga proslavimo u krugu porodice i posle da se vratim obavezama. Slećem, čeka me poruka da se operacija zakomplikovala, da je kičma otekla i da doktor hoće Sonju da zadrži na posmatranju. Šok.
Stižem u Suboticu, spremam se i odlazim sa najboljom drugaricom koja me vozi u Budimpeštu. Tamo zatičem sestru koja je od stomaka pa naniže nepokretna. Još veći šok. Ona plače, boji se, a ja je, kao i sve to vreme tešim. Posle par sati, krećem nazad za Suboticu i tek tada počinjem da plačem, i otpuštam otpor koji sam držala zbog nje.
Agonija počinje, jos jedna intervencija i doktor koji govori da je to njegov maksimum. Sonja se, umesto zdrava na nogama, kući vraća u invalidskim kolicima sa svojih 30 godina.
Tada kreće proces oporavka i svakakvih perioda. A ja sam i dalje izgledala odlično, igrala odlično, ponašala se odlično. Bravo za mene je l` da? NIKAKO. Sve sam uspevala da izdržim, glava je bila natempirana da sve izdrži, da se bori, sama sa sobom, da ne traži pomoć ni od koga, jer će to značiti da sam slaba.
A ako sam ja slaba, nema ko drugi da preuzme da bude jak. Ok, ja ću. Uspevala sam celu tu sezonu, bila sam u prvih 5 poentera Italije. Wow. Krenula je reprezentacija, pa bolovi, pa nova povreda. Pa, potpis za Bergamo. Opet Italija. I kreće moja agonija na sve ono od pre.
Prava istina je da sam se raspadala.
Gubitak kilaže, loše igre, loša sezona, moje samopouzdanje ravno nuli. Nailazim na nerazumevanje mnogih, nailazim na gubitak dragih ljudi, prijatelja, nailazim na ozbiljne kritike, probleme. I sve to zašto?
Zato što sam ćutala. Da, dragi moji, suština svega je da sam krenula nizbrdo, kada je telo počelo da me izdaje. Kada mu je dosadilo da trpi sve to što se dešava unutar mene i počelo je da me bojkotuje.
Multihormonalni dizbalans, insulinska rezistencija, gubitak kilaže, mišića. Smisla, svega.
Zato što sam uvek ćutala, prećutkivala, nadala se da će sve nekako da se sredi, reši, smiri, izbalansira. Ali nije, jer sam uvek radila isto, pravila iste greške. Ćutala.
I eto, mislim da sam donekle odgovorila zašto me "nema"? Na terenu, mislim. Trenutno sam u procesu oporavka sebe, svog tela, glave. I mislim da je ovo što sam napisala jedan veliki iskorak. Na to su me podstakle 3 stvari. Slika koju je moja sestra postavila gde stoji SAMA i napisala "Verujem u čuda", kao i žučna rasprava sa meni dve jako bitne osobe.
Zato, radite sve samo ne ćutite. Ne mislite da ste najjači na svetu, kada je u redu biti slab, i tražiti pomoć. Niste svesni šta ćutanje i strahovi mogu da vam urade. Ništa dobro. Na pitanje, da li ću opet igrati odbojku? Ne znam, Pokazaće telo, i vreme. Da je lako, nije. Ali želja postoji."
Sanja, na kraju, nije otišla na Olimpijske igre. "Šta se na kraju desilo, ne znam, eto, možda sam podbacila na kraju priprema", kaže odbojkašica. Međutim, ima mnogo važniji cilj - da živi zdravo i normalno. Još njenih slika pogledajte u galeriji.
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
Tekst: Lepa&Srećna
BONUS VIDEO: