GlumicuKatarinu Žutić ne treba posebno predstavljati. Bez obzira na slavne roditelje, velikane glume Svetlanu Bojković i Miloša Žutića, sama je izabrala tu profesiju i izborila se za svoju jedinstvenu pojavu u njoj.
Bilo daje reč o filmskim bilo o pozorišnim ulogama, ona ih igra briljantno i uvek je svoja. Njena glumačka harizma osvaja publiku već u prvim scenama, a njena moć transformacije zaista je zapanjujuća. Katarina je ubeđena da umetnost ima smisla jedino ako nastoji da promeni svet i učini ga boljim i pravednijim.
Mada trenutno u njoj žive mnogi likovi, uskoro će nam otkriti još jedan svoj talenat: 17. oktobra u Srbobranu biće otvorena izložba njenih akvarela, koje je počela da slika za vreme vanrednog stanja, a posle toga će ih predstaviti i beogradskoj publici. Kako sama kaže, slikanje je bilo njeno bekstvo iz stvarnosti, njen kanal kreativnosti koji joj je pomogao da prevaziđe probleme i na trenutak zaboravi na njih.
Godinama igrate u komediji „Svlačenje” zajedno s Jelicom Sretenović, čime vas je ta uloga osvojila?
Iskreno, ne bih rekla da me je osvojila, pre sam ja osvojila nju. Bilo mi je zanimljivo da prikažem negativan lik, ali tako da ipak ostane simpatičan, pogotovu zato što se radi o duo drami, jer ako bih gledaoce odmah
nervirala, retko ko bi izdržao do kraja predstave. Jelica je moja draga koleginica, dobro se razumemo na sceni i mislim da zbog toga ova predstava ima i dug vek i zadovoljnu publiku.
Imate fascinantnu moć transformacije, ko su vaše aktuelne scenske junakinje?
Pre svega, hvala na komplimentu, uvek sam se trudila da moje uloge ne liče jedna na drugu, čak i kad ih povezuju slične osobine. Za mene je važno da ta sledeća uloga koja mi bude poverena, predstavlja sasvim drugu osobu. Zato s prvim probama počinjem sve ispočetka, to je zanimljiv i pomalo težak put, ali kad se prođe, pruža neprocenjivo bogatstvo. Kada se taj put završi i uloga doživi izvođenje na sceni, onda su samo nijanse te koje razlikuju prethodnu predstavu od sledeće. Nemojte misliti da ja i privatno živim sa svojim likovima, ja ih samo izvodim na sceni, jer bih u protivnom završila u psihijatrijskoj ustanovi kao šizofreničar. Trenutno igram Mirandolinu u pozorištu „Boško Buha” s mojim divnim partnerom Andrijom Miloševićem i ostatkom sjajnog ansambla, i svakoj predstavi se radujemo možda i više od publike. Sem toga, igram i Angelinu odnosno Loretu u „Pozovi M radi užitka”.
Kako će izgledati vaš glumački angažman ove jeseni?
Od jeseni nastavljamo snimanje serije „Zbornica” i tome se svi veoma radujemo. Atmosfera je radna, pod tim mislim udarnička, a svi smo kao velika porodica i nekako nam deluje kao da smo opet u osnovnoj školi. Kada dođe pauza za ručak, onda sve izgleda kao rekreativna nastava. Ta serija je ispala odlično, duhovita je, bez opterećivanja, brza i šarmantna. Svi se mi ponosimo jer u njoj učestvujemo, a to što ćemo raditi još dve sezone sve do proleća, govori da je i publika voli i da ima logike da se snima i dalje.
Kakav je vaš lik u toj seriji?
Igram nastavnicu hemije Kaju. Ona je stroga, ali i luckasta, kao neko veliko dete, a ima i tu muku što je muž vara na svakom koraku. Međutim, ona se s tim nosi vedro i na taj način prevazilazi taj problem. Najviše se zbližava s nastavnikom tehničkog Jeftom (Miša Samolov) i s mlađom koleginicom, nastavnicom srpskog Milicom (Anka Gaćeša). Inače, ona je drugar, nije cinkaroš i retko ogovara, pa je u izvesnom smislu dobra osoba.
Niče je svojevremeno rekao: Postani ono što jesi. Da li ste vi blizu toga?
Mislim da je to proces koji traje do kraja života, a i Jungova tipologija ličnosti ima sličan pristup. Naime, po Jungu, čovek tek u starosti ostvaruje sveobuhvatnost ličnosti, prošavši kroz sve tipove u sazrevanju. To važi za svakog čoveka koji je išao dalje, a nije ostao zaglavljen u nekom periodu života ili, kako Jung to naziva, u tipu ličnosti svojstvenom za određen životni period.
Uskoro punite 50 godina, kakvu Katarinu je izgradila gluma, a kakvu život?
Mislim da sam sada u najboljim godinama. Imam snage i energije, a imam i iskustvo koje nije malo, znam kako želim da provodim vreme, znam ko mi prija i ko su mi prijatelji, znam koje bitke ću uvek voditi, a koje su uzaludne pa u njih i ne ulazim. Sve u svemu, na meni je samo da se bavim onim što želim i da uživam u ostatku života.
Vaš umetnički opus je veoma bogat, šta mu još nedostaje, a šta izdvajate kao najvrednije?
Ne gledam na stvari na taj način da mi nešto nedostaje u karijeri. Ona ide svojim tokom i ja sam zadovoljna dosadašnjim razvojem situacije. Naravno, sve u životu ima svoju frekvenciju i amplitudu, pa je tako i sa poslom kojim se bavim: postoje zatišja, postoje i turbulencije. Verujem da je pametno da čovek to sagleda i ne predaje se očajanju ili euforiji; važno je trajati i biti prisutan na sceni i pred kamerama. Po meni, to je jedino merilo uspeha.
U čemu su vas gluma i put kojim toliko dugo koračate najviše oblikovali i koji koraci su vam bili najteži?
Gluma je moja profesija, to je ono što me definiše. Nisu uloge te koje me menjaju, već način na koji dolazim do njih, otkrivanje novih i neistraženih delova same sebe, možda i kreiranje nekih osobina koje inače ne posedujem. Način na koji dolazim do njih jeste ono što me usavršava u poslu, formira kao osobu unutar ansambla, pa ako hoćete, i ono što me oblikuje i određuje.
Šta vas uvek vodi napred, na šta se oslanjate u svakom smislu?
Mislim da je najvrednija stvar u životu potreba za sopstvenim usavršavanjem, to je nešto što nema granice, uvek možemo biti bolji od onoga gde smo trenutno. Naravno, to je dosta uopšteno, ali zaista verujem da je
tako. Recimo, izložba koju spremam, za mene je potpuno neistražen teren, ja u tome nemam iskustva, ali me raduje da učim i stičem iskustvo koje će me oformiti u daljem životu. Takođe, mislim da je to eliksir mladosti – ako neprestano učimo nešto novo, ne zaboravljamo kako je to biti dete i tako podmlađujemo duh
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
Izvor: Lepa&Srećna/Milica Prelević