Iako je ponekad uhvati loše raspoloženje, poznata spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović ipak se nada da će na kraju svetlost pobediti tamu, a najbolji antidepresiv za nju predstavlja stvaranje i kreativnost koju nekada mora i sama da priziva, čvrsto verujući da je sreća ipak u malim stvarima.
Kako vi doživljavate ovo što se dešava planeti?
Ponekad me uhvati vrlo loše raspoloženje, pa čak i neka apokaliptična panika, ali u isto vreme postoji i jedna neverovatna i neobuzdana nada da će sve da se nekako završi dobro i da će svetlost da pobedi tamu.
Jeste li zabrinuti?
Zabrinuta sam za budućnost čovečansva, pravo da vam kažem, za ljudski rod, za našu decu, za buduću decu. U tome svemu, kao neko ko zna i razume o čemu se sve ovde radi, ponekad dobijam sumanutu želju da prosvetljujem ljude, da svima objasnim, ali onda shvatim da je to sa jedne strane nemoguće, a sa druge da je orvelijanska stvarnost do te mere realna da je okrznula i mene. A ta pomisao me najviše plaši, i nervira me moja mala ljudska nemoć da bilo šta promenim. Znanje jeste najvažnije, ali to znanje je ponekad razoružavajuće.
Kako da ljudi ostanu pozitivni pored svega što se dešava?
Samo uz male stvari, sitnice. Šta čovek može da radi a da sačuva radost? Male stvari. Da kuva, da zaliva cveće, da skraćuje porube na haljinama, da upali Youtube i da uči da igra, i, naravno, da čita dobre knjige, one koje vraćaju nadu i popravljaju raspoloženje.
Raduje li vas to što su ljudi i u ovim teškim vremenima okrenuti knjigama?
Naravno, jer kad imamo knjige, bolje živimo. Lakše živimo. Putujemo. I što je najvažnije, knige nam omogućuju da ne budemo sami. Uostalom, samo uz knjige mali čovek može da dobije poruku koja glasi – nisi bezvredan, jer sa svih drugih mesta nama neprestano stižu subliminalne poruke da naši životi ništa ne vrede i da se ništa ne pitamo. Zato je stopa samoubistava danas, u celom svetu, strašno visoka.
Kakvi su utisci vaših čitalaca o romanu Ono sve što znaš meni?
Divni. To je roman o onoj jednoj, velikoj, značajnoj ljubavi koju svi imamo, ili koju izmislimo da imamo. Moje junakinje, glumice, imaju tu ljubav. Ali to je i priča o onoj jednoj rečenici koja nam svima može promeniti živote. Ili, kao što volim da kažem, od samog života, sto puta je važnija njegova interpretacija. Dakle, nije toliko bitno šta nam se desilo u životu, nego kako to, posle svega, opisujemo.
Po čemu je ovaj roman drugačiji od prethodnih?
Ovde se radi o četiri glumice koje su, ne znajući jedna za drugu, pozvane na snimanje jednog filma. Sve njih povezuje reditelj tog filma. Dakle, roman je zapravo sačinjen od njihovih monologa, i napisan je tako da, dok ga čitate, imate osećaj da gledate film. Ali i moto ovog romana je Život je film. A, osim toga, ubeđena sam da će ovo, jednog dana i biti film.
U vašim romanima ima mnogo ljubavi. Mislite li da se sve u životu vrti upravo oko ljubavi?
Ljubavna priča je uvek i samo potka da se ispričaju neke druge priče. Priče o smislu, o spasavanju vlastitih života, prče o knjigama, o usamljenosti, o stvaranju, o strahu, o zabludama današnje civilizacije.
Dela koja pišete su životna, prožeta snažnim emocijama i inteligentnim likovima. Neka su postala pozorišni komadi, a jeste li razmišljali o ekranizaciji nekog od njih?
Producentska kuća Kontrast studio, dakle Radoš Bajić, kupila je prava za snimanje serije po mojim romanima Muška azbuka i Azbuka mog života, tako da na jesen počinje snimanje. Australijska filmska kuća kupila je prava za snimanje serije po romanu Gospodin pogrešni, a iz Hrvatske su mi se nedavno javili sa željom da ekranizuju Ono sve što znaš o meni, ali videćemo šta će biti sa tim.
Šta Mirjana Bobić Mojsilović čita?
Volim Begbedea, volim Uelbeka, Frederika Bakmana, Parsonsa, Amanitija. Ovih dana sam pročitala Milenijum u Beogradu Vladimira Pištala.
Šta je vaš najbolji antidepresiv?
Najbolji anttidepresiv mi je stvaranje. Kreativnost. Ali toga nema uvek. Inspiracija, vorteks, lepitirići u stomaku, to ponekad mora da se priziva. Muza nikada ne dolazi sama. Kako to radim? Ne znam ni sama. Sebe dovodim u red kako znam i umem. Puštam muziku, ili hodam, hodam, hodam. Čitam. Ali, kad mnogo znate, teže je da se uvedete u to najlepše stanje na svetu, jer znanje uvek postavlja pitanja, a analitičnost naspram stvarnosti daje dobre zaključke, ali ne priziva Muzu. Tera je.
Kada se osvrnete, šta je ono najznačajnije što je vaš put učinilo uspešnim?
Bekstvo od dosade i besmisla. Ta potreba da pobegnem od rutine, od stvarnosti, to pronalaženje najveće zabave, radosti i smisla u radu – to me je učinilo vrednom. Dakle, rad me je učinio uspešnom, a ne san o uspehu. Nisam nikada maštala o tome da mi knjige budu bestseleri, nego samo o tome da nemam osećaj uzaludnosti svega pod kapom nebeskom. I zato slikam, pišem romane, pesme, putujem sa mojim predstavama, i rečju – izmišljam život.
Koji je vaš moto?
Moj najnoviji moto glasi – stvarnost nije dovoljna.
Čime merite uspeh, a čime sreću?
Jedino merilo uspeha je- da li ste zadovoljni u sopstvenoj koži. Odavno sam shvatila da nije poenta težiti da se bude pobednik, nego da se bude srećan. Poznata je moja maksima – nije važno biti u pravu, važno je biti srećan. Eto, mogu da kažem da sam uspešna, po tome. I da uspevam da živim, radeći ono što volim. Za mene, ne postoji ništa veće od toga.
Tekst: Milica Prelević
Izvor: Lepa&Srećna