Žika Nikolić: Detinjstvo mi je bilo slikovito i bajkovito

Ispričan u prvom licu, ovaj autobiografski roman nas vodi kroz svet seoskog detinjstva do trijumfa jednog sna dečaka sa sela.

Zaseok je imao petnaestak kuća. Jasikovica, jasike… kažu da je naziv sela nastao po jasikama. Često bi povetarac zanjihao krošnje i njeni listovi bi blago zatreperili. Danas ih tamo nema mnogo, nije ih bilo mnogo ni u mom detinjstvu. Verovatno ih je više bilo u prošlosti. Vode ima dosta. Topola i jasika vole vodu. Na izlazu iz sela je jedan deo koji se naziva Caričin izvor. Kažu da je tu dolazila carica Milica. Čak se pominjala i neka crkvica. Kruševac je u blizini. Milica je, kada bi poželela da se osveži lepotom predela i mirisom prirode, jašući sa pratnjom proplancima, dolazila na lekoviti izvor da utoli žeđ.

Uveče sam odlazio na spavanje u krevet sa šuškom, šašom. Taj drveni krevet sam sačuvao. Svi moji prijatelji se oduševe kada prespavaju u njemu. 

Jastuci su bili perjani, a na šifonjeru dunje i tegle sa slatkim, koje je spremala moja majka. Sačuvao sam i jedan zeleni kredenac, meni drag još iz detinjstva. Sećam se, legnem umoran od dečje igre, a šaša zašušti, zamirišu dunje sa kredenca, a napolju se čuju zrikavci, ponekad i sova. Zaspim pre nego što mi glava utone u meki perjani jastuk. Ujutru me budi poj ptica iz šume. Nedeljom, kada nisam išao u školu, voleo sam malo duže da ležim I budan da maštam. Maštao sam o dalekom svetu i o mom odlasku u taj svet , o dugim putovanjima I o mom radu I želji za saznanjem, učenjem, usavršavanjem… 

U naše selo struja je stiga šezdeset treće, četvrte godine. Detinjstvo sam proveo pod fenjerima i lampama na gas. Struja je za nas bila nešto fantastično. Ubrzo je stigao i radio i tada smo se raspametili. To je bio čuveni „ER-ER“ Niš. Čuvam ga i dan-danas.

To nam je bio prvi prozor u svet. Sledeće godine je stigao i televizor. Jedini u selu ga je imao naš tetak Živko. Njegov otac je živeo u Americi. Poslao mu je novac i Živko je kupio televizor. To je za selo bio veliki događaj. Program je počinjao oko pet, šest posle podne. Vesti i dečja emisija. Komšije su počele da se skupljaju sat ranije. Dolazile su kod Živka kompletne porodice. Oko stola su se smeštali stariji, a deca bi posedala po patosu. Žagor bi trajao do trenutka kada se uključi televizor. To je bilo petnaest minuta pre početka programa, da se televizor zagreje. Tada je nastajao tajac. Na ekranu je bio neko vreme „sneg“ , a onda najavna slika sa simbolom JRT-a. Bez obzira na to šta je bilo na programu, gledali smo do kraja, do odjave, oko deset uveče. Puni utisaka, razilazili smo se kućama i jedva čekali da nas Živko ponovo pozove. Za mene je najupečatljiviji bio „Kviz“, koji je vodio Mića Orlović.

Na sledećoj strani pročitajte još detalja iz autobiografskog romana Žike Nikolića...

PageBreak

Moja rodna kuća je bila onakva kakva je i danas. U donjem delu je bila od kamena, kamena peščara, a gornji deo je bio sa valjcima od blata iI slame, čatmara.

Posle smrti roditelja ja sam nastojao da je obnovim i sačuvam njen prvobitni izgled. Radio sam to četiri godine i prilično se namučio. Istorijat gradnje kuće je tekao ovako. Moj otac je imao starijeg brata koji je ostao u staroj roditeljskoj kući, a za mog oca je napravljena nova. Ali su je neki dunđeri prilično sklepali. Napravili su je od delova dve stare, razvaljene kuće. Tako je ona bila mešavina starog i novog materijala.

Moja žena Zorana i ja smo je renovirali. Počeli smo od ulaza, čiji je jedan do bio kuhinjica. Na spratu su bile sobe za spavanje i slavska soba. U donjem delu je bio podrum sa buradima i bačvama. Sve smo to raščistili i odlučili da umesto podruma, donji deo bude jedna Celina. Kada smo raščistili te zidove i došli do ogoljena tri stuba, sećam se Zoraninog šoka. Ona, kao gradsko dete, nije mogla da veruje da kuća stoji na ta tri stuba  i na četiri kamena. Gornji deo je čatmara, a na krovu je crep. Nekada je bila ćeramida, pa smo mi to prepokrivali. Bio sam sedmi razred kad sam sa ocem išao u Vrnjačku Banju po crep. Na tavanu smo čuvali luk i još ponešto. Rasprostirali smo i grožđe i čuvali ga za zimu.

Između donjeg dela, gde je bila kuhinja, i dve prostorije za spavanje na spratu, postojao je jedan otvor , zvali smo ga kapak. Čemu je on služio? Pošto unutar kuće nisu postojale stepenice koje bi povezivale donji deo i sprat, nego su stepenice bile spolja, nezgodno je bilo zimi prelaziti sa sprat ana sprat. Zime su bile oštre i da ne bismo nazebli sestra i ja, roditelji su nas kroz kapak ubacivali u gornji deo kuće, gde su bile spavaće sobe. Neko od roditelja ode gore, otvori kapak i ubaci nas, a nama fino. Kapak smo ostavili i  on i danas funkcioniše.

Prvu traumu sam doživeo sa tri godine. Toga se dobro sećam. Pravljena je nova kuća. Terasa još nije bila završena. Stavljene su samo neke slabo pričvršćene daske. Jurio sam preko njih i u jednom trenutku propao. Pao sam sa prvog sprata, a daske preko mene. Epilog - potres mozga. Jedva sam preživeo. Ležao sam zbog potresa mozga, i preležao. Kažu mi u šali da odatle dolazi moja lucidnost. Ležao sam u bolnici u Kruševcu. Pamtim taj težak bol. Vadili su mi iz kičme neku tečnost, srž. I danas osećam bol, tupi osećaj, neprijatnost kada se naslonim. Sa tim problemom i povredom neki odu, neki ostanu… Ja sam bio na  granici, ali se nisam dao.

Detinjstvo mi je bilo lepo i slikovito, rekao bih, čak i bajkovito. Ja sam uvek voleo to što pripadam selu. Doskora to nisam umeo da objasnim, taj osećaj koji u meni stvaraju uspomene na rodnu kuću I zavičaj. Ni starijim ljudima nisam verovao kada su govorili o tom povratku u zavičaj, tom osećanju veze I jačanju te veze što godine više prolaze. Sada ih razumem I potpuno mi je to jasno. Nema toga što ne bih dao za to moje u selu. Nikakva para mi ne vredi, ako ja tamo ne uložim. 

Prvu pesmu sam napisao pored ovaca, čuvajući ih na proplanku. Moji prvi stihovi su mirisali na kupine I bili boje kupina. U tim trenucima sam osetio želju I potrebu da zapišem stihove koji su mi navirali. Našao sam zgužvani papirić u džepu, ali olovku nisam imao. Bio sam u sedmom razredu I bilo je kasno leto, kupine u vrzinama uveliko zrele, a pšenica već požnjevena. Olovku sam napravio od trsike – stabljike pšenice. Umočio sam je u kupinu I kupinovim sokom, sa uzbuđenjem, ispisivao prve stihove. Nažalost, nemam tu pesmu, nisam je sačuvao.

Pogledajte u galeriji neke slike iz Žikine mladosti...