Moderni pastiri sa Homolja

Sunce je grejalo, vetrić pirio, a trojica pastira su na proplanku u selu Bliznak, u opštini Žagubica, odgovorno radili svoj posao trudeći se da ga učine što kreativnijim. Jedan je u pauzama, kada bi stoka mirno pasla, pleo čarape, drugi slušao muziku preko ajfona, a treći je proveravao šta se dešava na fejsbuku. Ovčice i koze su, podeljene u dve grupe jer ne vole da se mešaju, našle lepu zelenu travu te se nisu pomerale, a i kad smo se uplašili da će se udaljiti ovi vispreni momci su jednim zvuždukom i uz pomoć tri psa mađarska pulina situaciju doveli u red.

U potrazi za poslom Boris Maćaš (21) iz Kovina postao je pastir na farmi Bela reka firme Atel na oko 120 kilometara od svoje kuće gde i sada živi sa ostalim čobanima, Milan Simić (25) je iz susednog sela Panjevac, dok je Miroslav Ivanović (29) od svojih najbližih koji su u Vladičinom Hanu udaljen više od 200 kilometara. Njemu to, kako nam je rekao, nije ništa novo jer već deset godina čuva ovce i ima iskustvo sa farmi na Vlasini, na Kosovu i Metohiji, u Užicu i sada u Homolju. Porodicu posećuje svakih 50 dana.

- Ustajemo u šest sati, pomuzemo koze ili ovce, doručkujemo, obavimo poslove u hangaru, a zatim velika stada odvodimo na ispašu gde ostajemo skoro do mraka - pričaju nam vredni mladići i prenose svoja iskustva sa posla koji bi njihovi vršnjaci teško prihvatili.

- Godinu i po čuvam koze, dopada mi se posao mada mi nedostaju porodica, prijatelji i devojka. Selo nam je daleko od farme, tako da skoro nikuda ne idemo. Koliko god da je lepo biti u prirodi i nemati stres, voleo bih da se pridružim dedi i bratu koji se bave stolarijom - priča nam Boris koji je tog dana kada smo ga posetili napunio 21 godinu. Kako smo čuli od šefa farme Borisova majka je organizovala da se pošalje torta za njega i njegove kolege.  

Ipak, od Miroslava saznajemo da stresa ipak ima, i to u hladnim danima kada se vukovi iz obližnjih šuma približe stadu i čobanima.

- Često ih čujemo kako zavijaju, ali njih jedino ovce zanimaju kad su gladni. To da „udaraju“ na ljude su priče za malu decu. Uvek imamo petarde da ih zaplašimo, a i štapovi mogu da budu od koristi - odvodi Miroslav priču na smešniju stranu.

On je najduhovitiji u ovom timu jer je uvek spreman da nasmeje kolege, da ispriča vic i da ih oraspoloži kada posao postane dosadan. Zajedno sa Milanom slaže se da ne bi menjao čobansku profesiju ni za koju drugu. Dopadaju im se mir, tišina i priroda. Nekad, kako kažu, ćute, nekad pričaju, i ta komunikacija, uz mobilne telefone i cigarete su im jedini luksuz u kojem trenutno uživaju.

Na pitanje da li su oženjeni Miroslav svojim južnjačkim akcentom odgovara „valjda će se nađe neka“ i dodaje da iako su uslovi za rad dobri kod nas ovaj posao nije popularan zbog predrasuda i kompleksa, kao i da mladi nisu spremni da se odreknu grada radi duševnog mira i novog iskustva. A u inostranstvu budući pastiri pohađaju kurseve i škole ne bi li čuvali ovce i koze.