Sreda je pijačni dan u Žitorađi. Iz ravnoga i plodnoga Dobriča, kao i sa planine Pasjače sjatilo se mnoštvo sveta. Prigrejalo zimsko sunce pa se na njegovoj svetlosti presijavaju bleštavobeli kazani. Kod kamiona na kom su kazani, furune, šporeti i drugi limarski proizvodi okupilo se nekoliko ljudi. Merkaju rukotvorine iskusnog limara Dragana Spasića, koji reče da je iz Babušnice.

VIŠE: Etno sela Srbije: spokoj kraj Dunava

Veli da je takvo vreme došlo: mnogi gledaju, hvale robu, ali malo ko kupuje. Ponekad proda jedan-dva kazana, a često, bogme, nijedan. Ispraznila se sela, nema ko da tovi svinje i da peče rakiju, a ono malo seljaka što je ostalo, nema para. Jedan kazan za topljenje masti od aluminijuma košta sa furunom 10.000–15.000 dinara, a od prohroma 20.000–50.000. A kalajisane više niko i ne proizvodi. Ako ih neko i nudi, to je falsifikat – tvrdi Spasić.

A nije uvek bilo tako, priča. Osamdesetih godina prošloga veka on je kao saobraćajni inženjer napustio železnicu gde je radio i preselio se u limarsku radionicu svog tasta Aleksandra Živkovića, poznatog Acka limara. I danas njegova firma nosi tastovo ime – „Aleksandar“. Posao je cvetao: zaposlili su 12 radnika, otvorili radionicu i u Nišu na Duvaništu, kao svojevrsnu ispostavu za jug Srbije. Uspeli su da osvoje i ovo tržište, koje je nekada bilo glavno. Niš je imao čak i Kazandžijsko sokače. Ono, veli, i sad postoji, ali su u njemu, umesto kazandžijskih radnji – samo kafana do kafane.

– Kazandžijski posao jeste težak i traži veštu ruku, ali sam ga ja brzo savladao uz pomoć svog tasta, koji je bio legenda u ovom poslu. Mogao sam tada za tri dana da zaradim svoju mesečnu platu na železnici. Sad imam dva radnika, a pitanje je koliko još mogu da ih držim. Da nije crnih šporeta, možda bih morao da zatvorim radionice i u Nišu i u Babušnici – kazuje limar Dragan Spasić.

Sad su, kaže, u modi takozvani etno-šporeti. To su oni crni koji su vekovima služili i gradskom i seoskom stanovništvu. Novi bogataši vole da se vraćaju tradiciji, s tim što te šporete ukrašavamo elementima od kovanog gvožđa, što je posebno lepo i atraktivno. Bogataši i oni koji primaju inostrane penzije, koje za Nemačku i druge zapadne zemlje i nisu velike, ali su za nas nezamislive, plaćaju ove šporete od 200 čak i do 800 evra po komadu. Sve zavisi od ukrasa, debljine lima, veličine. Postavljaju ih u vikendice, kafane, ćevabdžinice...

Napomena: Fotografija je data isključivo kao ilustracija, nismo u mogućnosti da prikažemo radove Dragana Spasića.

– Ne možemo da stignemo da uradimo koliko se traže. Kod nas se za taj etno-šporet čeka na red kao kod kardiologa. Od narudžbine do isporuke treba i mesec dana. Prvo, oni se sporo prave zbog toga što se sve radi ručno, što se šare od gvožđa iskivaju na vatri, i što su zahtevi kupaca uvek posebni, tako da nijedan šporet ne liči na drugi. Ljudi žele da imaju nešto što ih podseća na pretke, na detinjstvo i stara vremena, ali da to niko nema, bar nalik na njihovo. Evo, sutra vozim u Žagubicu tri takva komada. Da nije toga, ne znam kako bih opstao. Zarada nije velika, ali omogućava da održavam radionice i radnike – kazivao nam je ovih zimskih dana na pijaci u Žitorađi Dragan Spasić, jedan od već retkih kazandžija na jugu Srbije.

A ovo je vreme kad je, sve do devedesetih godina prošloga veka, bilo doba svinjokolja i pečenja rakije. Jesenas je i u Toplici i u Dobriču, pa i u široj okolini Niša, bilo malo domaćinstava koja su zaklala bar po jednu tovljenu svinju, a doskoro ih je bilo dosta koja su zimu dočekivala i sa po dve i tri. Malo je bilo i šljiva, a i ono što je rodilo, zbog dobre cene, otišlo je gotovo sve u otkup. Sve je manje, tako, onih što su još uvek spremni da se muče oko kazana i dugotrajnog procesa pečenja rakije i topljenja masti.

Da li dolazi vreme eropeizacije i u ovoj oblasti, kad će se vekovni jesenji poslovi samo pominjati u knjigama kao lepota prošlih dana? Sudeći po tome da limari kao što je Dragan Spasić više ne postoje u mnogim gradovima na jugu Srbije, tako nešto već se nagoveštava i pre nego što prihvatimo pravila Evropske unije o „strogom kontrolisanju“ proizvodnje tradicionalnih srpskih jela i pića. 

Tekst: Dragan Borisavljević

Izvor: Politika