Venčanje koje smo čekali 23 godine

Nije bilo srećnijeg čoveka od Aleksandra Andrejića (40) iz Beograda kada je nakon višegodišnjeg bezuspešnog traganja preko fejsbuka, zahvaljujući sadašnjem kumu Zoranu, ipak našao svoju ljubav iz tinejdžerskih dana Koru Pen (Cora Penn, 40) iz engleskog gradića Helšama.

- I ja sam se pitala šta on radi, da li je živ i zdrav i da li je srećan. Nisam mogla da slušam vesti iz Srbije tokom 1999. godine, molila sam se za njega - iskrena je Kora. 

Susret u restoranu 

Romantična priča frizera i kompjuterske tehničarke počela je davne 1989. godine na ostrvu Sveti Stefan u Crnoj Gori gde je Kora bila na letovanju sa drugaricom i njenim roditeljima, a Aleksandar radio kao konobar. 

- Primetio sam da me mlada devojka pomno prati, a nakon što sam spustio tost i puter na njen sto toliko sam se zbunio da sam nekoliko puta udario u druge stolove na putu ka kuhinji (smeh). Kada mi je šef rekao da ona želi da se slika sa mnom, otrčao sam i susreo se oči u oči sa slatkom plavookom Engleskinjom. 

Rastanak u suzama

- Saša je bio zgodan i ljubazan mladić, pravi gospodin. Dopali su mi se njegova energija i karakter. Imali smo slatku ljubav, uvek mi je bilo toplo u srcu kad bih o njemu razmišljala - seća se Kora. 

Deset dana se nisu razdvajali, a kada se Korin odmor završio na rastanku su plakali kao mala deca, što su, u šali dodaju, i bili. Nisu prošla dva dana a Kora je telefonom iz Brajtona pozvala Sašu u hotel. „Nedostaješ mi, kada ćemo se ponovo videti?” - upitala ga je, našta je mladi konobar objasnio da ne može da dobije jugoslovenski pasoš dok ne odsluži vojsku.

Sutradan je ponovo zvala, a ubrzo nakon toga dve nedelje bila gošća njegove porodice. Ponovo je usledio rastanak u suzama, sve do ovog leta... PageBreak

Šmekerska prosidba

Na prvom susretu posle dvadeset tri godine kada je u Beograd sa Korom došla i njena ćerka Silija, Saša kaže da je srce htelo da mu prepukne od radosti i uzbuđenja. 

- Kad su se vratile u Englesku shvatio sam da ne mogu bez njih - nastavlja i dodaje da je Kora poneta emocijama nakon šest dana ponovo došla u Beograd a onda i u Sašino selo Mrčajevci, na Kupusijadu.

- Prosidbu sam izveo šmekerski jer je prsten zamalo progutala iz čaše crnog vina (smeh). I kada me je nasmejana pitala šta je to, odgovorio sam: „That is my question” („To je moje pitanje”). Kao iz topa odgovorila je „da”! Oboje smo znali da je to - to. 

Vera u novi brak

Bajkoviti događaji smenjivali su se kao na traci. Aleksandar je posetio buduću suprugu u Engleskoj, a onda su 1. decembra u Beogradu imali najvažniji dan koji su čekali dvadeset tri godine - venčanje i svadbu. 

- Kora je ostala ona ista devojčica od sedamnaest godina, samo sada potpuno obogaćena životnim iskustvima, nezavisna i jaka žena. To mi je pomoglo da prekinem strah od porodičnog života pošto smo oboje imali po jedan neuspeli brak - iskren je. 

- Saša je 1989. godine bio pravi čovek ali u pogrešno vreme. Čuvala sam njegova pisma, slike i poklone, čak i dok sam bila u drugim emotivnim vezama. Verujem da sudbina udesi stvari u pravom trenutku, koji smo nas dvoje doživeli - kaže Kora. 

Ćerka ga lepo prihvatila

- Od ponovnog uspostavljanja kontakta Korina, a sada i moja ćerka Silija bila je malko rezervisana, ali dete me je prihvatilo kao da sam stvarno bio tu u njihovom životu od kada se rodila 2003. godine. 

Poslednje pismo

- Bio sam jedan od retkih vojnika koji je dobijao pisma iz Velike Britanije. Devetnaestog avgusta 1992. godine Kora mi je poslala poslednje pismo sa obaveštenjem da mi želi svu sreću ovog sveta ali i da se verila. 

Nenad Blagojević