Kod izbora sorti najbolje je da se orijentišete prema njenoj primeni. Šljivoliki paradajz tipa Roma najpogodniji je za ukusne sosove za pastu, dok se debeli mesnati paradajz koristi za grilovanje, a mini-paradajz veličine šljive idealan je za salate. Sitni divlji paradajz atrakcija je na svakom tanjiru s povrćem, a u salati žuti ili narandžast koktel-paradajz, zajedno s brojnim svežim začinskim biljkama, izgleda vrlo primamljivo. A zeleni plod nezamenljiv je u turšiji...

Plodovi sazreli na suncu zdravi su u svakom slučaju. Paradajz sadrži niz važnih vitamina, minerala i sekundarnih biljnih materija, a posebno je značajan likopin koji paradajzu daje crvenu boju. Pored raznih aromatičnih materija, različit odnos šećera i voćne kiseline stvara neuporediv ukus koji je tipičan za određenu sortu.

Na prvi pogled paradajz jedva da se razlikuje po načinu uzgajanja od drugih vrsta povrća. „Ruthje” bolje izlazi na kraj sa uslovima u bašti, a cveta i rađa i onda kada je količina hranljivih materija manja. Pošto se ta sorta uglavnom uzgaja na severu Nemačke, biljkama manje škode niske temperature i u slučaju nepogodnih okolnosti bogato i pouzdano rađaju. Prava tajna krije se u semenu, koje se dobija iz prirodnih plodova. Kod hibridnog paradajza (F1-sorte), međutim, to nije moguće. Prilikom ponovnog nicanja biljke gube prvobitne karakteristike sorte, a oblik i kvalitet ploda mogu biti potpuno drugačiji.

Rasad paradajza možete da kupite u vreme sadnje u rasadnicima. Na pijacama je izbor najčešće mali, a prodavci često znaju o kom tipu se radi ali ne i o kojoj sorti. Sorte paradajza nastale na bazi rezistentnog divljeg paradajza gotovo su duplo skuplje od nekalemljenih, ali rastu bujno i imaju za trećinu više prinosa. Sve je omiljenije uzgajanje paradajza u saksijama i žardinjerama. Bujnorastuće sorte sa kasnim sazrevanjem ploda nisu pogodne za takav način sadnje, ali većina mini i koktel-paradajza na terasi rađa slatke plodove koji su vrlo ukusni u salatama. Žbunastorastući paradajz na balkonu, kao što je „Rotkäppchen” ili „Vilma”, pogodan je za uzgoj u visećim saksijama.

Najtoplije mesto u bašti ili na terasi za paradajz je dovoljno dobro. Najraniji termin za sadnju u rasadniku ili plasteniku je sredina aprila, a na otvorenom bi trebalo da imate strpljenja do sredine maja. Prethodno rastresite zemlju u leji što dublje i na kraju dodajte kompost. U zavisnosti od kulture koja je prethodno uzgajana na istom mestu i stanja zemljišta, dovoljno je 2-3 litra po kvadratnom metru. Tamo gde gljivična oboljenja prave problem, na primer, u svim oblastima u kojima se obilno uzgaja mlad krompir, zemlju treba preliti čajem od rastavića ili je posuti samlevenim krečnjakom.

PageBreak

Kućica u kojoj se uzgaja paradajz takođe treba da se nalazi na najtoplijim mestima u bašti. I običan krov od folije pruža dovoljno zaštite od kiše i vetra i čak postiže da su biljke manje podložne opasnom truljenju. Ne postoji garancija, jer u godinama kada je bilo napada te bolesti, infekcija se nije mogla izbeći ni u zatvorenom rasadniku. Ali najčešće bolest sporije napreduje u rasadniku ili plasteniku. Do infekcije dolazi ukoliko su listovi vlažni više sati.

Mere prve pomoći Odsecite donje listove sve do visine od 40 cm iznad zemlje i bacite. Sve ostale bolesti možete sprečiti redovnim promenama leje. U maloj bašti ili rasadniku to nije moguće.

Savet: U tom slučaju zasadite sorte kao što su „Hamlet” ili „Flavance”, sa visokom otpornošću na gljivice u zemlji i štetočine koje škode korenu.

Stubasti paradajz traži stabilnu pomoć prilikom uspinjanja. Posebno su praktični spiralni štapovi dužine 1,8 m od metala, na kojima se biljke jednostavno vode u smeru kazaljke na satu. Debeli sloj malča od isušene trave, lišća koprive i iseckane slame takođe se ubraja u recepte iskusnih baštovana. Još je efikasnija setva nevena, kadifice ili cinija u leju. Oni privlače pčele i bumbare da opraše paradajz, čine zemljište rastresitijim i potiskuju rast korova. Prednosti su jasne: manje novca i vremena za negu, a više za uživanje!