Kako se ponašate u kući

Jedan od dominantnih pravaca u psihologiji svojevremeno je bio bihejviorizam, čija je osnovna ideja da o osobi treba da se zaključuje isključivo na osnovu njenog ponašanja. Vremenom je ovaj rigidni teorijski pravac, kao i mnogi drugi, izgubio na snazi i stopio se sa drugim pravcima, ali se ideja o zaključivanju o ljudima na osnovu ponašanja zadržala i do danas. Vaše ponašanje u svom ili tudjem domu, kao i vaša očekivanja o tome kako bi trebalo da se ponašaju ljudi kod svoje kuće i kad vam dodju u posetu, dosta govore o vašim karakternim crtama, osobinama, navikama... 

Počnimo od analize ponašanja, kako u sopstvenom domu, tako i u poseti. Kada je rec o ponašanju u sopstvenoj kući, najbolji indikator jeste vaš odnos prema prostoru i stvarima u njemu. Da li previše marite za predmete u svom domu, da li ste uznemireni ili ljuti ukoliko slučajno napravite neku štetu, ili pak tužni ako polupate omiljenu šolju...? Da li ste tip „kolekcionara“ čak i besmislenih stvari ili ste skloni promenama? Na primer, nije isto ako podjednako tužno ili ljutito reagujete kada polomite običnu šolju, koju možete kupiti u bilo kojoj radnji, ili neki skupocen predmet, koji ste dobili na poklon od drage osobe ili doneli sa nezaboravnog putovanja i koji vas svaki put podseća na to gde ste bili ili na tu osobu.  

Prvi slučaj može, ali i ne mora, da bude indikator postojanja nekog unutrašnjeg, potisnutog i skrivenog nezadovoljstva, koje „eksplodira“ svaki put kada pukne neka šoljica, tanjirić, pepeljara, vaza... Nasuprot tome, reagovanje u drugom slucaju jeste prihvatljivije i razumnije: niste u prilici da ponovo sebi priuštite odredjeni predmet, zbog čega ste veoma tužni ili ljuti. S druge strane, intenzitet emotivne reakcije i u ovom slučaju može da ukazuje na neki neurotični poremećaj: ipak je posredi predmet, čiji gubitak ne bi trebalo da se doživljava tako dramatično. Lepa sećanja nisu uvek otelotvorena u materijalnom, jer je naš mozak „programiran“ da može da nam omogući i tu vrstu užitka: evociranje lepih uspomena.

Na taj način lepe stvari, doživljaje i dogadjaje nosimo uvek sa sobom i možemo uvek da ih prizovemo u vidu divnih uspomena, a za to nam nisu potrebni nikakvi konkretni objekti, zar ne?

Takodje ekstreman oblik ponašanja koji ukazuje na postojanje neurotičnog poremećaja jeste preterano bavljenje higijenom u domu. Opsesivno brisanje prašine ili često pozivanje kućne pomocnice da vam sredi stan, pranje ruku posle svakog dodira, izbegavanje nabavljanja kućnog ljubimca iz isključivo higijenskih razloga, ukazuje na opsesivo-kompulzivni stil ponašanja. Većina ljudi nije svesna postojanja ovog poremećaja ili pak odbija da prihvati tu činjenicu ukoliko im je neko predoči. Ti ljudi se brane raznim argumetima i ne uvidjaju koliko besmisleno troše svoje vreme i bivaju zarobljeni u sopstvenom domu.

Većini njih ulazak u kuću ne predstavlja zadovoljstvo već, naprotiv, pakao, jer njihovom „oštrom oku“ ne može da promakne nijedan nedostatak, mrvica prašine ili trun na podu, zarozan prekrivač, jastuk koji ne stoji pod odredjenim uglom, pomerena knjiga ili figura na polici, neoprana čaša u sudoperi i tako dalje. Ukoliko se prepoznate u ovom opisu, pokušajte da poradite na sebi i svom problemu. Svaki rad te vrste je naporan, ali je ipak naporniji život večite „Pepeljuge“ u sopstvenom domu. Nasuprot ovakvom stilu ponašanja nalazi se drugi ekstrem: preterani nemar i nepažnja kada je rec o kućnim predmetima. Takve osobe se vode filozofijom „zašto postoji industrija, ako ne da proizvodi stvari“.

Dakle, ni jedan ni drugi obrazac ponašanja nije poželjan. Poželjno ponašanje nalazi se na sredini navedena dva ekstrema. Svako ko se prepoznao u njima, trebalo bi da razmisli o motivima za svoje ponašanje.

U gostima kao kod kuće

Naše ponašanje u gostima često ne mora da korespondira ponašanju u sopstvenom domu. U gostima često važi moto: to ipak nije moje, nije strašno ako se napravi neka šteta. Ova misao možda i ne postoji na svesnom planu, ali na podsvesnom verovatno. Pomislite samo kako se osećate kada, na primer, nešto polomite u tudjoj kući? Sigurno da vam je neprijatno i da se zaista postidite, ali iza tih često „kulturološki” odredjenih reakcija (lepog vaspitanja ili bontona), ne stoji nikakva emocija. Empatična reakcija ipak nije isto što i lični gubitak dragocenog predmeta. Za razliku od toga, naša očekivanja u vezi sa gostima često su prilično zahtevna u odnosu na naše ponašanje u sopstvenom domu. Čak i ako imamo ležeran stav u pogledu predmeta u sopstvenom stanu, neće nam biti prijatno ako je naš gost nespretna, nemarna i nepažljiva osoba, sklona pravljenju štete. U tim situacijama „proradi” iskonska potreba da zaštitimo sopstvenu imovinu, a to dalje izaziva niz emotivnih reakcija: ljutnju, ogorčenost, razočaranje...

Katarina Petrović