KUM - KO MOŽE A KO NE MOŽE DA BUDE KUM: kada i kako može da se raskine staro kumstvo

Institucija kumstva pri krštenju je veoma stara, podatke nalazimo još u II veku, kod crkvenog pisca Tertulijana. Tu se, pre svega, govori o svedocima, koji su garantovali čestite namere i častan život onih koji se krštavaju. Iako su kumovi prisustvovali i pri krštenju odraslih osoba, izgleda da je kumstvo, u ovom današnjem obliku i smislu, uvedeno baš kad je prestalo masovno krštavanje odraslih katihumena i celih porodica. Pored toga što se institucija kumstva izvodi iz jevrejske religije (pri obrezanju bili su svedoci), iz rimskog prava (gde su se ugovori i zaveti sklapali pred svedocima), prof. Dr Lazar Mirković smatra „da je kumstvo uvedeno kada su se stala deca krštavati, koja nisu mogla svoju veru ispovediti, što po rečima Spasitelja mora biti…

Stoga, da bi neko bio kum, nije dovoljno da je sam kršten i nominalno pripada pravoslavnoj veri, nego da je ličnost od poverenja, čistog života i zrelog doba. Prema ovakvom značaju kumstva, razumljivo je zašto se Crkva borila protiv sujevernog običaja, poznatog i iz narodnih pesama, da roditelji kojima se deca ne drže, polažu novorođenče na raskršće, pa ko prvi naiđe da ga uzme za kuma. Sveti Simeon Solunski zato opominje: "Treba paziti da vosprijemnici budu pobožni i gotovo učitelji vere“.

Pored ovih osobina kuma, Patrijarh Pavle navodi i da kumovi ne mogu biti "ni oni koji sami imaju nekrštenu decu, jer ako krštenjem ne žele spasenje svom detetu, kako u tome mogu učestvovati i pomagati tuđem“.

Po savetu prof. Mirkovića, "sveštenici, pre ili posle krštenja, kao i u drugim prilikama, treba da poučavaju narod o važnosti dužnosti kuma i o obavezama koje su u vezi sa kumstvom. Zatim, u specijalnim slučajevima, kada telesni roditelji zanemare svoju decu, ima sveštenik da uputi kumove na vršenje njihovih dužnosti primljenih na krštenju, prema njihovoj duhovnoj deci“.

Naš narod je, od samog početka primanja hrišćanstva, veoma cenio kumstvo i za kumove svojoj deci birao čestite i poštene ljude, osvedočene hrišćane. Kumovanjem na krštenju ulazi se i u duhovno srodstvo, koje počinje od kuma, kumčeta i kumčetovih roditelja, i ide svo do sedmog stepena, kao i krvno srodstvo.

Zato i nije, u našem narodu, uobičajeno da kumuju bliži srodnici, da ne bi dolazilo do preplitanja duhovnog i krvnog srodstva.

PageBreak

Kumstvo je u našem narodu u izuzetnom poštovanju. Uzrečice „Bog – pa kum“; „Pred kumovom se tarabom kapa skida“ jasno pokazuje koliki ugled i čast pripadaju kumu. Na nebeskom svodu, po narodnom verovanju, „Kumova slama“ opominje svakoga ko bi i pomislio da se ogreši o kuma. Razume se da ovo izuzetno poštovanje i čast koji se ukazuju kumu, proizilaze iz ozbiljnih obaveza koje kum prima na sebe u toku Čina krštenja.

Vera roditelja i kumova (duhovnog oca ili matere) i sveštenmika koji krsti, popunjava nedostatak saznanja kod dece, pri čemu blagodat Božja deluje nezavisno od uzrasta krštavanog. Po shvatanju našeg naroda grehota je odbiti, ne prihvatiti se kumstva, ali je isto tako nepoželjno menjanje kuma bez stvarnog, ozbiljnog razloga.

Iz čisto vaspitnih razloga dobro je da su kum i kumče istoga pola, ma da to nije i obavezno. Gotovo svi naši narodni običaji, pa i crkveni (običjno pravo) nastali su u zadružnom i seoskom životu našeg naroda.

Ljudi se tada nisu mnogo kretali (sem nasilne migracije)  poznavali su se međusobno u svom selu i još nekoliko okolnih sela. Poznavali su se dobro, da su mogli, na primer, bez greške da se okume sa jednom porodicom i da to kumstvo traje generacijama, sve dok ima muških potomaka na kumovoj strani.

Formiranjem gradskih naseobina i migracijom seoskog stanovništva u gradove, pogotovo posle Drugog svetskog rata i industrijalizacije Jugoslavjije, sreću se, kao susedi, ljudi iz raznih krajeva i sa raznim običajima. Gradski život ustupa i u moralnom pogledu selu, ne cene se više one lepe vrline seoskog stanovništva: poštenje, držanje reči, pa i poštovanje kumstva.

I kad se oformi kumstvo između dve porodice, ono često nije stalno i ne može da odgovori svom naznačenju. Jer, ljudi se sada, zbog posla i rešavanja stambenih prilika, češće sele, sele se u druge gradove, pa i u inostranstvo. Time i veza između okumljenih porodica slabi, svodi se na telefoniranje, skajp i društvene mreže.

A to nije više lični kontakt kuma sa kumčetom, nema ličnog primera kumovog života, da moralno vaspitava svoje kumče. Zato se i kumstvo danas češće menja. Dešava se da jednoj porodici, sa više dece, kumuju različiti kumovi, ponekad za svako dete drugi kum.

Mnogi žele da zadrže tzv. "staro kumstvo", porodično kumstvo zasnovano još dok su mladi ili njihovi preci živeli na selu. Međutim, takvo kumstvo često ne može da odgovori svojoj najznačajnijoj nameni: da kum bude učitelj života i veroučitelj svome kumčetu, da pazi na njegovo i fizičko i moralno uzrastanje, a ne da ga jednom ili dva puta u godini daruje igračkama i slatkišima.

Zato treba dobro paziti koga će jedna porodica izabrati za kuma svoje dece. Venčano kumstvo (svedočenje) i nije tako važno i nije obavezno da venčani kum bude i kršteni kum dece.

Napred je rečeno kakve osobine, ljudske, moralne i verske treba da ima kum, vosprijemnik (anadohos), duhovni roditelj kumčeta, pa bi tako trebali da postupaju roditelji u izboru krštenog kuma za svoje dete. I još nešto. Ne treba mešati kumstvo i prijateljstvo.

Mnogi su pogrešili kad su najboljeg prijatelja uzeli i za detinjeg kuma. Prijateljstvo nije što i kumstvo. Sa prijateljem se možeš viđati svaki dan, možeš se sa njim i sporečkati, a često dođe i do raskida prijateljstva.

Sa kumom se ne može tako postupati. Kum treba da bude blizu, da bi mogao pratiti život kumčeta, ali ipak ne suviše blizu, da ne postane „običan“.

Poseta kuma kumovskoj familiji i kumčetu treba uvek da bude izuzetna, u kuću ne dolazi običan gost ili komšija, već duhovni roditelj kumčeta. „Staro kumstvo“ se može prekinuti iz više razloga. Ako kum nema muške dece, a on je u godinama i neće moći da prati život svoga kumčeta, ako živi daleko od kumovske porodice i ne može češće da ih posećuje, ako zanemari svoje kumovske obaveze, konačno ako promeni na gore svoj život i, ne daj Bože, da otpadne od pravoslavne vere.

U svakom slučaju, za prekid "starog kumstva" treba da razgovaraju dve okumljene porodice i da se iznesu razlozi za prekidanje kumstva. Ne bi bilo dobro da jedna porodica promeni kuma, a da o tome ne izvesti svog dotadašnjeg kuma. 

Izvor: Svetosavlje.org