Koreni glume Igora Đorđevića izdanci su one prve klice istine koja je stvorila umetnost. A ta istina i ta umetnost se ne mogu naučiti, sa njima se rađate. Zato je toliko duboko, snažno i potpuno, ovaj glumac, kroz lik Đorđa Katića, otelotvorio iskon srpskih korena. Drvo života. Zemlju. Čoveka. Trag. Tragičnost. Sudbinu. Bol.

I sve ono što se čita na stranicama knjige, između njenih redova i u njegovim očima. Neke stvari su neopisive, ne treba ih analizirati. Vide se kroz mizanscen lica, drhtaj ruke, večne vlažne brazde na obrazu, kroz vreme, raspuklinu srca, crno ispod noktiju, kroz izvesnost kraja, sjaj dukata koji zamagljuju rđu nesreće.

KAKO JE TV SERIJA KORENI USPELA DA POBEDI RIJALITI: scenarista Đorđe Milosavljević otkriva za kojeg glumca je pisao ulogu Aćima Katića

Kroz oca i ne oca, brata od krvi i vode, kroz ženu zarobljenu slobodom greha, kroz nečije ničije dete. Igor nije igrao. Srastao je. Sa korenom, istinom i umetnošću. Kamera je pred tim nemoćna.

Zbog čega je, po vašem mišljenju, serija „Koreni“, posle samo nekoliko epizoda, svrstana u remek-dela?

Ova pažnja javnosti me raduje, jer se trud koji smo uložili isplatio i još i više, jer je u pitanju naša autohtona kultura i baština. Ova serija dokazuje da mi imamo i materijala i znanja da napravimo nešto kvalitetno, ali autentično. Jedno bez drugog ne može. „Koreni” jesu, zapravo, lep odgovor na trend praćenja svetskih trendova u proizvodnji serija.

Šta je to što, možda, ne vidimo „na prvu loptu”, a jeste „ispod zemlje“, između redova sjajnih replika, u „korenu“ vanserijske glume cele ekipe?

Izazov jeste bio veliki. Znate, jedno je kad dobijete scenario ili dramski tekst i onda ga vi, kao glumac, interpretirate po vašem osećaju i tumačenju, a drugo je kad dobijete scenario koji je rađen po romanu. Iza svake izgovorene rečenice imate romansku građu, gde vam pisac jasno napiše šta lik, dok izgovara te reči, zapravo misli i kako se oseća. Čudna je to situacija bila za mene, nikada nisam imao striktnije indikacije o tome kako lik reaguje i misli. U pozorištu sam se susretao sa dramatizacijom velikih svetskih klasika, igram i danas u “Madlenijanumu” u Tolstojevoj “Ani Karenjinoj” i u “Narodnom pozorištu” u predstavi “Zli dusi”, Dostojevskog , ali u TV seriji, vi imate prostora da obuhvatite sve što je pisac napisao, da ispratite svaku liniju. To je u pozorištu nemoguće, dok je u seriji moguće i čak, vrlo poželjno. U celoj ekipi se osećala retkost prilike da radimo nešto tako značajno, tako autohtono naše i nešto što se nas, suštinski, tiče. Taj osećaj je doprineo povišenoj koncentraciji i svi smo na snimanje došli dobro pripremjeni. Ali, kako ste rekli, “vanserijska gluma” dolazi od takvih glumaca i moram ih pomenuti, bar onaj glavni deo podele. Prvo Nenada Jezdića, glumca tako autentičnog i hrabrog, koji me je na svoj način i pratio i vodio. Sloboda Mićalović, s kojom sam puno radio, tako da smo već naštimovani na sve “polutonove”, jednostavnost i preciznost Dare Džokić, dubinu Raše Vujovića, opasnost i tajnu Gorana Šušljika. Možda je ovo, do sada, najveći dokaz istinitosti tvrdnje da je, pored scenarija, dobra glumačka podela neophodna za uspeh projekta.

Šta vam je donela ova serija? Koji stepenik više ste prešli u pogledu pomeranja svojih umetničkih granica i još oštrijeg brušenja svog talenta?

Donela mi je jedno veliko profesionalno i ljudsko iskustvo. I, da budem iskren, ne doživljavam, intimno, sebe kao umetnika, i to ne govorim ni iz skromnosti, ni iz gordosti, a mislim da to nije ni zdravo, jer ego može da pravi vatromet, kad za sebe kažete da ste umetnik. Vrlo lako možete početi da sebe doživljavate kao vrednijeg od drugih, neshvaćenog i uzvišenog, što može da bude vrlo opasno.

Pred čime ste, možda, najviše strepeli i preispitivali se, kada je Đorđev lik u pitanju, a da ste, u nekom periodu života, i privatno imali slične dileme, i do kakvih odgovora ste došli?

Alkohol je nekada bio i moj problem u životu. Duboko razumem tu vrstu bega i autodestrukcije koju i Đorđe ima. Razlozi dizanja čaše na sebe su mnogobrojni, slabost je osnova svih. Ali, gluma je tako divan poziv, da vi privatne poroke i padove koristite za građu lika koji glumite. Na taj način sebe, malo pred sobom, ali i pred užom familijom, opravdate u svim glupostima koje ste, možda, pravili.

PageBreak

Vaša ekspresija, bol, suze, ljubav, čak i nemušta patnja, koju izražavate kroz ulogu Đorđa Katića su zadivljujući. Veoma ste mlad čovek, otkud tolika tragičnost u vama, koju tako snažno i duboko ispoljavate kako kroz ovu, tako i kroz mnogo svojih uloga, kao što je, recimo, Petar Kočić?

Mislim da se svi pojavljujemo na ovom svetu sa urođenim ljudskim bolom, nakupljenim eonima. Lekar će reći da prvi plač bebe, kad udahne vazuh, dolazi od fizičkog bola, od širenja pluća, a ja mislim da taj plač dolazi iz tog drevnog, iskustvenog bola cele ljudske rase.

Šta su vaši lični koreni, koji vas, kao čoveka, čine takvim kakvi jeste, određuju vam znakove pored puta, definišu karakterno, emotivno, na sve načine?

Ko to zna. Mi još ne znamo šta nas, kao ljude, određuje i čini da se ponašamo i mislimo na određeni način. Ako slušate nauku i genetičare, ispada da smo već, kao embrioni u onoj DNK spirali, završeni i određeni. Filozofija i religija vam govore potpuno druge stvari. Kako god bilo, ne verujem da je istina samo jedna i celovita.

U čemu su koreni vaše ljubavi prema glumi i na koji način ih činite toliko snažnim, životnim, zrelim, stamenim, dubokim, punim emocija?

Moja osećanja i stavovi prema glumi su toliko složeni i nestalni, da ih, sigurno, ne mogu staviti u jednu reč, a naročito ne - ljubav. To je moj posao i moj život, stalno traganje za najboljim izrazom i sredstvima kojim razumevam i interpretiram lik koji igram. Odakle je to došlo, gde je pravi koren toga, ja ne znam. Možda od potrebe da dešifrujem sebe i čoveka uopšte, da ga stvarno razumem i osetim, ne samo mozgom, već celim bićem. Ili je baš koren toga dečja nasušna potreba za pažnjom.

Daleko ste, čini se, od svega što, danas, podrazumeva javni posao. Od medija, želje da se bude u prvom planu? Koliko je to teži put, a zbog čega ispravan?

Meni, lično, ima nečeg stvarno odbojnog u toj samopromociji, potrebi da se slika za novine i iznose stavovi o svemu i svačemu. Negde razumem ljude koji nisu političari, a koji imaju tu potrebu, i uvek mi je neprijatno kad to radim, ali radim, jer nas svet u kojem živimo uči da je to neophodnost. Da je to deo ovog posla i da projekte u koje verujemo treba promovisati. Onda se, bar, trudim da to što izgovorim ima nekog smisla, iako često nema.

Jeste li dovoljno ostvareni i srećni, pre svega, kao običan čovek, otac, suprug, i kakve korene “puštate” u svom srcu, porodici, a da jesu suština?

Porodica je pravi izvor mog mira. Dovoljno sam sazreo da srećom ne smatram egzaltaciju i ushićenost, nego mir, u onom duhovnom i najkreativnijem smislu te reči.

View this post on Instagram

A post shared by RTS Predstavlja (@rts_predstavlja) on

Kakvi su nam i gde su nam koreni danas? Koliko smo ih zaboravili i, možda, napustili, a šta možemo da promenimo?

“Nismo mi niko od nikoga, nismo mi tikva bez korena”, replike su koje su se čule u predstavi “Kanjoš Macedonović”, moje profesorke Vide Ognjenović. Znate kako, nije uputno kad identitet, dakle to ko ste vi, crpite jedino iz toga kom narodu pripadate. Ograničeno je i može biti vrlo opasno. Nije mnogo prošlo od strašnih ratova koje smo vodili protiv drugih naroda i znamo kako smo prošli. Da me pogrešno ne razumete, nikako ne mislim da to znači da ne treba voleti svoj narod. Ali, voleti ga tako što ćete isticati njegove prave vrednosti, njegova kulturna, umetnička i naučna dostignuća, slaviti velike pisce, pesnike, avanturiste, svece i hrabre, izginule vojnike, slaviti ih zbog nas, a ne zbog drugih. Okrenimo se sebi. Ne pokazivati patriotizam mržnjom prema drugima i drugačijima. Svi smo mi, na kraju krajeva, ljudi. Pripadnici jedne vrste.

Koliko je bilo izazovno, možda i teško, stati rame uz rame sa jednim Žarkom Lauševićem i odigrati tako da ni u jednom momentu ne budete u senci?

Bilo mi je neverovatno lako. Žarko inspiriše, on vas samo svojim prisustvom tera da izvučete najbolje iz sebe, i nikako vas ne frustrira svojim darom i iskustvom. To je odlika velikih.

Tekst: Dejan Ćirić

Izvor: Novosti