Između dva konjska oka nalazi se čitav svet, kaže izreka. Ove divne životinje lako nas osvoje dobrotom, gracioznošću i temperamentom, a odavno je poznato i da vreme provedeno s njima blagotvorno deluje na psihu.

Za vreme Prvog svetskog rata primećeno je da su konjanici ređe obolevali od posttraumatskog sindroma nego pešadinci. Sredinom prošlog veka urađena su i prva naučna ispitivanja hipoterapije, to jest lečenja uz pomoć konja, pa su otvoreni i prvi terapijski centri u Evropi, Americi i Kanadi.

Ova metoda lečenja može pomoći obolelima od cerebralne paralize, invalidima bez ruke ili noge, autističnoj deci, obolelima od Daunovog sindroma... Ona deluje tako što normalizuje mišićni tonus, poboljšava ravnotežu, koordinaciju i obim pokreta, kontroliše držanje tela, podstiče cirkulaciju i disanje, povećava koncentraciju i pažnju. Jahanje uopšte ima blagotvorno dejstvo na široki spektar različitih poteškoća, bilo da se radi o oslobađanju od spazma kod cerebralne paralize gde se efekti brzo vide, bilo o mentalnom razvoju i ravnoteži, gde treba nešto više vremena. Hipoterapija se odvija samostalno, a predstavlja dopunu standardnim terapijskim postupcima.

Pre započinjanja terapije neophodno je uključiti tim stručnjaka: lekara, fizioterapeuta, psihologa, defektologa i operativnog trenera konjičkog sporta. Na taj način svi oni zajedno, posmatrajuči kompletno stanje deteta, donose odluku o tome koji bi bio najbolji način da se mališanu najefektnije pomogne - kaže Gabrijela Janković Obradović iz Konjičkog kluba Aranđelovac.

Osnova terapijskog efekta hipoterapije jesu trodimenzionalni impulsi koji se prenose preko konjskih leđa u frekvenciji od 90 do 110 impulsa u minutu.

Pri pravilnom položaju jahača oni se prenose od karlice na čitavo telo. Karlica jahača imitira pokrete u hodu, što je od velikog značaja za osobe koje se otežano kreću. Takođe, temperatura konjskog tela je za stepen viša nego kod čoveka, a puls niži, što sve zajedno ima izuzetne terapijske efekte.

Iako je za postizanje većih rezultata neophodno veše vremena, ali, pre svega, i upornost, prvi efekti su primetni takoreći odmah.

- Jahači su smireni i srećni, jednostavno, tu se stvara neka pozitivna energija koja se ne može opisati, već se mora doživeti. Ljudi sa invaliditetom obično su introvertni, slabo se druže, pa im već sam izlazak iz kuće i boravak u prirodi prijaju. Takođe, druženje sa životinjama blagotvorno deluje na psihu. Kroz hipoterapiju sve izgleda kao igra i druženje, a ne kao stroga terapija u zdravstvenoj ustanovi, što je još jedna prednost - ističe naša sagovornica.

Jedan od težih slučajeva s kojim se Gabrijela susrela bila je dvanaestogodišnja devojčica sa dijagnostikovanim autizmom.

- Ona je bila asocijalno dete koje je odbijalo interakciju s drugima. U početku je samo sedela sa strane, u blizini konja, što je takođe imalo efekta jer nam je njena majka kasnije pričala da je devojčica bila mnogo smirenija, nije imala uobičajene burne reakcije, a noću je bolje spavala. Jednog dana je uz našu pomoć skočila na konja, dodirnula mu grivu i nasmejala se prvi put posle mnogo vremena - priča Gabrijela.

Blagodeti jahanja su mnogostruke, od razvoja fine i krupne motorike do razvoja emotivne inteligencije, jer dete uči da se brine o potrebama drugog bića. Ne postoji striktno vreme kada je najbolje početi sa časovima, sve je individualno. Imamo i trogodišnjake, ali najčešće su to školarci. Čas se koncipira prema uzrastu i interesovanjima, a nega konja i uspostavljanje ravnoteže u sedlu prve su veštine koje se savladavaju – kaže Gabrijela Janković Obradović.

Tekst: Vanja Ostojić

Izvor: Lepa & Srećna