Psihoterapeut Danijela Živančević objašnjava za „Život plus“ kako vole oni koji su zagazili u četvrtu i petu deceniju pa i dalje, kakvi partneri ih privlače, šta od njih očekuju.

Da li je i u godinama koje se smatraju zrelim moguće voleti bezumno, sa strašću dvadesetogodišnjaka i nestvarno jako? I laik bi na ovo pitanje odgovorio potvrdno. Ipak, da li takvu ljubav možemo smatrati i zrelom? Psihoterapeut Danijela Živančević objašnjava za „Život plus“ kako vole oni koji su zagazili u četvrtu i petu deceniju pa i dalje, kakvi partneri ih privlače, šta od njih očekuju, kao i to da li ikada stignu godine kada se odustaje od ljubavi.

Da li je ljubav u zrelim godinama zaista zrelija i iskusnija i šta utiče na to?

- Ljubav je u zrelim godinama zrelija ako je osoba postigla zrelost, zato što ljubav ne postoji izvan pojedinca. To nam govori da je moguće napuniti 35 ili 40 godina, a ipak ostati nezrela ličnost. Dakle, pojam zrelost se ne vezuje samo za godine, već pre svega za psihološke procese. Neke od važnih osobina koje jednu osobu čine zrelom ili odraslom jesu nezavisnost, pre svega emocionalna, veći nivo samosvesnosti i samopouzdanje. Nezavisni ljudi imaju veću svesnost o tome da su sami odgovorni za svoje emocije, tako da retko kada krive partnera za to kako se oni osećaju. Ukratko, svesni su da njihova sreća zavisi samo od njih, a ne od njihovog partnera. Zbog ove svesnosti ne ulaze u psihološke igre, što svakako jednu vezu čini zrelom. Takođe, zreli ljudi imaju visok nivo samopouzdanja, što znači da su prihvatili sebe u celini. Dakle, ukoliko je osoba postigla psihološku zrelost onda je i njena partnerska ljubav zrelija, a ukoliko to nije postigla onda joj same godine neće pomoći da postigne zrelu vezu.

Na čemu ta ljubav počiva za razliku od mladalačke? Šta nam je tada prioritetno, šta tražimo od partnera?

- Smatram da zrela ljubav počiva na autonomiji svakog pojedinca. Predstaviću to slikovito: na primer, zrela ljubav je satkana od dve osobe koje hodaju na četiri noge, imaju četiri ruke i dve glave. To su dva pojedinca koja imaju sopstvene želje, interesovanja, sposobnosti za rad i stvaralaštvo itd. Iako su samostalni, odlučili su da žive zajedno zato što imaju sličan vrednosni sistem, tako da se nekada njihove želje i interesovanja poklapaju, ali i zato što osećaju seksualnu privlačnost koja ih dodatno spaja. Za razliku od ovako opisane zrele ljubavi, koja ne postoji izvan zrelih pojedinaca, mladalačka ili nezrela ljubav često je zavisnička, zato što je odlika nezrele ličnosti emocionalna zavisnost. Zavisničku, nezrelu ljubav, možemo slikovito da predstavimo kao dvoje pojedinaca koji hodaju na dve noge, imaju dve ruke i misle jednom glavom. Neko je tu dominantan i na njegovim željama i mišljenju počiva ceo odnos. U današnjem vremenu ta dominantna figura mogu biti i muškarac i žena. U takvim vezama stiče se utisak da od dominantne figure zavise i sreća i tuga, što nepovoljno utiče na oba pojedinca, a samim tim i na vezu. Dugoročno posmatrano, ovakvi odnosi veoma su naporni jer je prisutna visoka kontrola i manipulacija, ali gledano sa strane ove veze deluju veoma strastveno i posvećeno. Često su serije i filmovi, a posebno muzika, zasnovane na obrascu ponašanja ljudi koji imaju nezrelu vezu. Na primer, izjava „ne mogu da živim bez tebe“, koliko god nam lepo zvuči, ima duboku patologiju u sebi, zato što se život i lična vrednost vezuje za partnera. Zreli pojedinci koji se vole verovatno će reći „želim da budem sa tobom, volim što sam sa tobom, lepo mi je sa tobom“. Nažalost, mnogi ljudi ne dođu do tog nivoa zrelosti u partnerskom odnosu, između ostalog i zbog toga što smo nekada i veoma agresivno izloženi modelu nezrele ljubavi kroz serije u muziku, zato što takva vrsta zabave ima za cilj da utiče na emocije, a ne da pruži racionalnu sliku.

Da li se u četrdesetim i pedesetim daje više šanse ljubavi? Jesmo li tada popustljiviji ili sitničaviji?

- Dajem veću šansu kvalitetnom partnerskom odnosu od 35. do 60. godine, zato što se ovaj period života naziva odraslo životno doba, ali kao što sam rekla moguće je biti u tim godinama ali zadržati obrasce ponašanja karakteristične za mladost, zbog čega nismo dovoljno zreli u partnerskom odnosu. Ukoliko smo postigli zrelost, onda ćemo sigurno biti popustljiviji, zato što se ne rukovodimo više zabludom da ćemo nekoga promeniti, već smo dovoljno tolerantni da možemo da prihvatimo a ponekad i da trpimo nešto što nam se ne dopada kod partnera. Ukoliko zreo čovek proceni da mu je nešto neprihvatljivo, on će pre odustati od odnosa nego što će ući u misiju menjanja drugoga.

Koje su sve prednosti ljubavi u tom životnom dobu?

- Zreli pojedinci imaju formiran identitet, znaju šta žele i ne očekuju od partnera da im čitaju misli već znaju jasno da kažu šta očekuje i žele. Mogu da tolerišu frustraciju, jasno im je kakve sposobnosti poseduju, tako da su sposobni za rad i stvaralaštvo. Kada se takva dva zrela pojedinca sretnu, oni poštuju jedan drugoga, svesni su da uspeh i zrelost koji je drugi postigao nije njihova zasluga, tako da nema emocionalnih ucena tipa „da nije bilo mene...“, a ono što ih posebno spaja, pored sličnog pogleda na svet, je i seksualna privlačnost. Jer, seksualni život je mnogo zreliji u tom periodu života nego u mladosti, iako se često misli suprotno.

A kada je reč o zaljubljivanju, reaguje li se na isti način u dvadesetim i pedesetim? Da li je stepen euforije isti?

- Suštinska razlika između zaljubljenosti i ljubavi je to što je osećanje zaljubljenosti zasnovano na procesima idealizacije, dok je ljubav realan odnos u kome je moguće osećati sve emocije. Zaljubljena i euforična osoba partneru pripisuje osobine koje on u stvarnosti nema ili ih poseduje, ali u mnogo manjoj meri nego što zaljubljena osoba misli. To je razlog zašto je zaljubljenost tako intenzivna i prijatna emocija koja uvek prolazi posle izvesnog vremena. Kada zaljubljenost prođe to je znak da smo prestali da idealizujemo partnera i da polako ulazimo u realan odnos. Taj odnos će se održati samo ako smo spremni da tolerišemo ono što smo uočili da nam smeta. Međutim, ukoliko su to osobine ili postupci koji jako odskaču od našeg vrednosnog sistema, verovatno ćemo napustiti tu osobu. Kada ovako posmatramo zaljubljenost i ljubav jasno je da ćemo u dvadesetim češće osećati euforiju, jer smo skloniji idealizaciji svega, pa i ljubavi. Osobe u četrdesetim i pedesetim takođe mogu da razviju fantaziju o partneru kojeg su upoznali, ali oni, zbog iskustva, znanja i opšte zrelosti, imaju veću distancu prema sopstvenoj fantaziji, tako da osećanje zaljubljenosti može da bude prisutno, ali retko kada prerasta u euforiju, što je često slučaj u mladosti.

Imamo li i dalje prevelika očekivanja?

- Ukoliko smo dostigli zrelost, a ne samo napunili četrdeset ili pedeset godina, onda su nam očekivanja realistična, a nikako prevelika.

Kakvog muškarca traže zrele žene, odnosno šta takođe zrele muškarce „inspiriše“ da se u nekoga zaljube i zavole ga?

- Moje psihoterapijsko iskustvo mi govori da zrele žene žele autonomiju ličnosti, muškarca koji ima formirano mišljenje o sebi i na čije se ponašanje ne može uticati u značajnoj meri. To važi i za muškarce. Oni vole žene koje su formirane ličnosti, znaju šta žele, jasno iznose svoje mišljenje i očekivanja, znaju da pohvale i podrže, u komunikaciji su direktne i otvorene...

Istraživanja pokazuju da je i u zrelim godinama seksualna privlačnost neophodan deo veze...

- Seksualna privlačnost izuzetno je važna, a posebno je važna u zrelosti zbog toga što je seksualnost vezana za zrelost u psihološkom smislu, a ne samo u biološkom. Ljudi su biološki spremni za seksualan odnos već sa trinaest ili četrnaest godina, a nekada i ranije. Ipak, tek sa psihološkom zrelošću dolazi do potpune seksualne zrelosti.

Koje su godine prelomne za odustajanje od potrage za srodnom dušom? Da li to traženje traje praktično do poslednjeg daha?

- Ne može se govoriti o prelomnim godinama za to, već o zrelosti pojedinca. Zrelost po pravilu ruši ideale i uvodi nas u stvarnost. Zato će se prestanak potrage desiti onda kada pojedinac prestane da veruje da taj idealan pojedinac negde postoji.

Prema rečima psihoterapeuta Zorana Milivojevića, kriza srednjeg doba može dovesti do toga da nek ko je ostvaren u najbitnijim segmentima života - porodičnim, profesionalnom, socijalnom - a onda za nekim, rečeno žargonski načisto „odlepi“ i počne da se ponaša kao zaljubljeni tinejdžer.

 - To se dovodi u vezu sa krizom srednjeg doba. To znači da se ljudi ostvare u životu, uđu u neke godine i onda (mi to često poredimo sa nekim okruglim rođendanima 40, 50, 60) počnu da shvataju da stare i da se plaše da život neće proživeti onako kako su nekada želeli. Recimo, jedna gospođa je smatrala da je neprihvatljivo da proživi ceo život a da ne doživi pravu ljubav i zbog tog motiva se zaljubila. Kod muškaraca je, međutim, tu više reč o strahu od starosti i želji da se sa drugom, mladom partnerkom, ponovo prožive četrdesete, pedesete, šezdesete.

Tekst: Suzana Bijelić

Izvor: Novosti