Na obali četiri mora (1. deo)

Pučina se prostirala u nedogled. Tamna brda koja su okruživala zaliv samo su podvlačila rumenilo kojim ih je ocrtavalo sunce odavno već zašlo za njih. Samo je još more blještalo podsećajući da je prošao još jedan vreo, sjajan, pravi letnji dan.

I posmatrajući more, razmišljala je o toj bezgraničnoj površini vode koja se naizgled sasvim ravnodušno, uporno, ponovo i ponovo, mirno valjala ka njoj tako nepokretnoj na obali.

Obožavala je more. Tu sasvim nestvarnu atmosferu koju je činio daleki, nigde tako ravni horizont, taj slani miris - ne samo vode već i biljaka koje su je žudno upijale iz zemlje i iz vazduha, te zvuke potpuno jedinstvene za ovaj pejzaž kao slika uokviren ogromnim nebom i sasvim posebnim oblikom tla.

Nigde nije bilo tako dubokog mira kao što je mir mirnog mora, nigde tako bučne tišine kao pored ove nepregledne, pomalo zastrašujuće ogromne vode. Zadovoljna što je ovde, što je predivni sumrak na morskoj obali, i što je život tako spokojan pod lakim pokrivačem leta, zatvorila je oči prepuštajući se sada samo tom miru.

Ali ne zadugo. Privučena zvukom, okrenula je glavu prema ulazu na terasu lepog kafea na obali i ugledala ih. Pustila je da je, kao i uvek, polako i nezadrživo obuzme divna toplina od njihovih glasova i smeha, i od samog njihovog prisustva koje joj se neposredno obećavalo dok su prolazile između stolova.

- Hej, zašto si sela tako daleko, Iva? - pitala je crvenokosa Ana okrećući se prema stolovima u centru terase, koji su bili prazni. - Pa ovde smo sasvim izolovane!

- A što da ne? - usprotivila se Jasna, lepa crnka, spremno se smeštajući na foteljicu od pletenog pruća, naslanjajući se na udobne jastuke. - Ovako ćemo moći na miru da pričamo...

PageBreak- Šta drugo i radimo? - pomirljivo je rekla Vera, pomerajući sa čela svoju svetlu kosu, sedajući na najdalje mesto. - Pričamo na plaži, pričamo u šetnji, mora biti da pričamo i dok spavamo, samo ne čujemo jedna drugu...

- Ma, nemoj molim te sad onu mušku „foru” o tome kako žene nikada ne prestaju da brbljaju - upala joj je Ana u reč smejući se, hvatajući za naslon stoličicu leđima okrenutu moru, ali je povlačeći sa strane, okrećući se tako da ga ipak vidi kad sedne.

- Nije to nikakva „muška fora” - odgovori Vera - nego živa istina, ali po meni i najbolja stvar na svetu! Pa šta ima bolje od razgovora, bez toga bismo bile samo biljke...

- Da, ti bi bila lotos! - nasmeja se Ana i stropošta se u fotelju.

I one se zasmejaše uglas, sve osim Vere koja nije mislila da je to smešno.

- Slobodno se smejte, znam da sam u pravu... Nema ničeg lepšeg od dobre priče - nastavila je uporno. - Šta bismo mi naučile o svetu, šta bismo znale jedna o drugoj da nije reči?

- Ah, pa valjda postoji još nešto osim priče - zajednički provedeno vreme, doživljaji, osećanja koja pokazujemo, misli... - i Ana je bila uporna.

- Da, ali kako bismo znale za te misli i kako bismo tumačile osećanja da ih ne opišemo?

Ana odmahnu rukom. Na ovom području nije imala šanse protiv Vere, koja nastavi:

- A šta je sa vremenom koje ne provedemo zajedno, sa doživljajima kojima nismo prisustvovale, mestima na kojima smo bile same...

- Ma kad smo mi i gde to bile same?! - zapanji se Ana povisivši glas da doda još malo čuđenja svojim rečima, privukavši pažnju kelnera koji se odmah uputi ka njima.

Iva ih je sa zadovoljstvom posmatrala dok su naručivale svoja pića - svaka nešto drugo. I kao da opisuje njene prijateljice, blokčić mladog kelnera punio se spiskom njihovih narudžbina. Ana, vesela i slobodna, mala crvenokosa brbljivica, bez razmišljanja je naručila pivo („U krigli, moliću, ne ono malecko!”). Jasna, snažna i strasna, uvek nekako pomalo napeta crnka zatražila je „neko dobro crno vino” („Donesite mi samo ako je kvalitetno!”), a Vera, mirna i mudra plavokosa poklonica zdravog života napravila je kompromis odlučivši se za koktel od nane. Držeći svoju čašu sa tamnim martinijem za dršku da ga ne zagreje, Iva se smeškala njihovoj različitosti, ponovo osećajući onaj topli talas bliskosti kojim su je zapljusnule prilazeći joj.

PageBreak- Pa u nekim trenucima ipak smo same - nastavi Vera kada se kelner udaljio. - Ili smo sa nekim drugim ljudima, nismo uvek zajedno. I sigurno ima, na primer, stvari koje ja ne znam o tebi, ili ti o meni...

- Ah, kako da ne! - ironično odgovori Ana. - Čuvamo za sebe svoje „mračne tajne”...

- Ne moraju baš biti mračne tajne, ali sigurno postoji nešto što nisi rekla nikom, neki neobičan doživljaj, nešto što nije za svačije uši, pa čak ni moje.

- Nema! - spremno izjavi Ana. Ali onda, iznenada, uznemiri se na svojoj foteljici i, zaokruživši pogledom po svojim prijateljicama, zaustavivši pogled za trenutak na Ivi, okrenu se licem prema moru.

- Ana? - upitno se u svojoj stolici uspravi Jasna i naže se prema njoj. Sasvim izvijena, okrenuta od njih, Ana kao da bi, da može, svima sada okrenula leđa. A onda se pomalo nervozno opet okrenu i, zavalivši se u stoličicu, prstima poče da mrsi svoju crvenkastu kosu.

- A i da ima, zar nema svako pravo da nešto prećuti? - prošapta.

- Eto, znala sam! - reče Vera. - I da li bi sad trebalo da se ljutim što postoji nešto o čemu nećeš da nam pričaš?

Ana je ćutala i bacala poglede prema mestu sa kojeg je trebalo da se pojavi sada odjednom tako hitno neophodni kelner. A onda se jednim dugim pogledom sasvim zagleda u Ivu.

- Iva zna, zar ne? - ne promače to Jasni. Uspravna u svojoj stolici, nije se više ni naslanjala na njen naslon ostajući da sedi tako, kao da se cela pretvorila u pitanje.

- One noći na moru, Ana, toga si se setila? - upita Iva tiho. Do tog trenutka je ćutala.

- Na moru? Ovde? - radoznalo je pitala Jasna. - Kad? Gde? Šta?

- Ne ovde, ne na ovom moru...  - odgovori Iva umesto Ane i ponovo je upita:

- Ono o požaru?

- O požaru?! - zapanji se Jasna. - Kakvom požaru? Ali gde, Ana - na kojem moru?

A Iva blago pogleda Anu i nasmeši joj se blagonaklono. I dok je Ana beznadežno pogledom dozivala mladog kelnera kao da će joj doneti spas od ove priče ona opet, umesto svoje prijateljice, odgovori tiho:

- Na Jadranskom.

Kada su njihove čaše konačno našle svoje mesto pred njima, one u tišini sačekaše da se kelner hitro udalji od njihovog stola, a onda se tri prijateljice okrenuše četvrtoj.

PageBreak- Bile smo na plaži kad smo osetile taj miris - poče polako Ana, gladeći prstima veliku kriglu zamagljenu od hladnoće. - Dolazio je odnekud iza naših leđa, baš iz pravca kampa u kojem je bio i naš mali šator, sećaš se?

- Da, u početku nismo ni bile svesne šta se zapravo događa - odgovori Iva. - Nikad tako nešto nismo doživele...

- Ali kada je to bilo? Zašto nam niste pričale o tome? - pitala je Jasna, uporna u svojoj nedoumici.

- Ne znam, bilo je davno... - zamisli se Iva.

- Da, još smo mogle da letujemo tamo - nadoveza se Ana.

- „Tamo”? Ali gde?

- U Kuparima, malom mestu pored Dubrovnika...

- Eto vidiš - upade Vera na svoj mirni ali autoritativni način. - Rekla sam ti da neke stvari moraš da ispričaš, ne možeš uvek da budeš prisutna... Iako si ti prva upoznala Anu, ipak ima stvari kojima nisi bila svedok...

- Dobro, dobro, nemoj da se ljutiš, pusti je da priča! - pruži Jasna ruku preko stola i dodirnu Verinu. - Bile ste na plaži, osetile ste miris...

- Kao što sam već rekla, prvo je bio samo miris, a onda je i nebo nekako potamnelo kao da se sprema oluja. Ali more je bilo sasvim mirno a talasi sitni pod blagim vetrom koji je duvao sa zapada...

- Trebalo nam je dosta dugo da se uznemirimo - nadovezala se Iva. - Ali takve smo bile tada, ništa nas nije zabrinjavalo i sve nam je bilo zanimljivo. Kad smo ugledale ogromne crne oblake iz pravca kopna sve je zapravo izgledalo kao obećanje neke nove neobične avanture.

- I bilo je - nastavi Ana. - I to još kakve!

- Ipak smo se na kraju malo uznemirile shvativši da težak miris dima dolazi iz pravca kampa! Ali više zato što smo se setile da su nam tamo sve stvari - šator, odeća, vozne karte za povratak kući, novac...- Sutradan smo putovale kući!- Pa naravno, ali ti si to, jasno, zaboravila, u svetlu ostalih doživljaja...

- Kakvih „ostalih doživljaja”? - opet se preko stola pruži Jasna, ovog puta prema Ivi. - Pa dobro, hoćete li već početi tu priču?!

- Bilo je strašno i uzbudljivo - reče Ana.

- Ali nije sam požar ono što najviše pamtiš, zar ne? - upita Iva.

- Da - odgovori ona. - Zapravo... Negde u sumrak do nas su stigli glasovi da je požar zaustavljen - a onda se pojavio on!

Andrea Marok